Pero Zubac: “Mostarske kiše” otišle od mene

Ne­gde, u po­znoj mla­dos­ti bi­će, kad sam bio u če­trde­se­tim, sme­ta­la mi je po­pu­lar­nost mo­je naj­po­zna­ti­je pe­sme “Mos­tar­ske ki­še”, a on­da sam shva­tio da se tu ne mo­že ni­šta ni uči­ni­ti ni is­pra­vi­ti. Pe­sma je oti­šla od me­ne i, ko­li­ko vi­dim, pri­hva­ta­ju je i no­ve ge­ne­ra­ci­je, ova in­ter­net­ska po­pu­la­ci­ja.

No­vi­na­ri su mi već go­vo­ri­li da je fej­sbu­kov­ska an­ke­ta oda­bra­la tu pe­smu za naj­bolju pe­smu 20. ve­ka na pros­to­ri­ma na­šeg je­zi­ka.

Re­kao je to u in­ter­vjuu za “Glas Srpske” ugle­dni srpski knjiže­vnik Pe­ro Zu­bac, ko­jeg ge­ne­ra­ci­je upo­zna­ju pre­ko po­eme “Mos­tar­ske ki­še”, za ko­ju mu je pri­pa­la ovo­go­dišnja na­gra­da “Pje­sma nad pje­sma­ma”, ko­ju do­djeljuje Klub umje­tni­čkih du­ša iz Mrkonjić Gra­da. Ži­ri je Zup­cu na­gra­du do­di­je­lio za po­emu “Mos­tar­ske ki­še”, za cje­lo­ku­pan opus ljuba­vne po­ezi­je, kao i za do­pri­nos ra­zvo­ju sa­vre­me­nog srpskog pje­sniš­tva.

* GLAS: Ni ra­ni­je Vas na­gra­de ni­su za­obi­la­zi­le, do­bi­tnik ste “Stra­ži­lo­va”, “Zma­je­vog šta­pa”... Da li pis­ci, ka­ko go­di­ne pro­la­ze, pos­ta­ju ra­vno­du­šni­ji na na­gra­de?

ZU­BAC: Mno­go sam na­gra­da po­do­bi­jao za po­ezi­ju, pe­sniš­tvo za de­cu, ce­lo­ku­pni knjiže­vni rad, ži­vo­tno de­lo, a, ako se izu­zme “Fe­bru­ar­ska na­gra­da gra­da Mos­ta­ra”, ovo je prva na­gra­da iz mog geo­graf­skog za­vi­ča­ja i za­vi­ča­ja u sva­kom po­gle­du, sve su me dru­ge mi­mo­ila­zi­le, a oni zna­ju za­što.

* GLAS: Šta se sve smjes­ti­lo izme­đu go­di­ne nas­tan­ka “Mos­tar­skih ki­ša” (1965), po­sve­će­nih dje­voj­ka­ma iz Va­šeg ži­vo­ta, ko­je ste sti­ho­vi­ma pre­tvo­ri­li u je­dnu Sve­tla­nu i ove no­ve na­gra­de ko­ju ste do­bi­li?

ZU­BAC: Smes­ti­lo se pu­no knjiga, le­po­te i ne­volja, par ra­to­va, gubljenje ilu­zi­ja, nes­ta­nak je­dne le­pe zemlje, ko­jom smo se po­no­si­li, dos­ta sre­ćnih i spo­koj­nih da­na, že­ni­dbe si­no­va, unu­ka Mi­le­na, ko­ja će ima­ti za ko­ji dan tri go­di­ne.

* GLAS: Iako ste iz Mos­ta­ra da­vno oti­šli, u po­ezi­ji ga nis­te na­pus­ti­li, a o to­me ste pi­sa­li u knjizi “Po­vra­tak Mos­ta­ru”. Ko­li­ko se čes­to vra­ća­te Mos­ta­ru, ro­dnom Ne­ve­sinju i Her­ce­go­vi­ni?

ZU­BAC: Čes­to, mo­žda i pre­čes­to. Sa­da ka­nim da uz ju­bi­lej od 50 go­di­na ume­tni­čkog ra­da, od pe­sme “Tu­ga” iz “Na­ših da­na” sa­ra­jev­skih iz 1962. go­di­ne, po­nu­dim no­vo­sad­skom “Pro­me­te­ju” knjigu pe­sa­ma o ne­ve­sinjskom de­tinjstvu, ko­ju je do­bra­no is­ci­ti­rao već aka­de­mik Ne­đo Ši­po­vac, u svo­joj tes­ta­men­tar­noj mo­no­graf­skoj stu­di­ji “Pe­ro Zu­bac u za­vi­ča­ju po­ezi­je”.

* GLAS: Ko­je knjige tre­nu­tno či­ta­te i ko­ga bis­te iz mla­đe ge­ne­ra­ci­je srpskih pi­sa­ca po­se­bno iz­dvo­ji­li?

ZU­BAC: Knjige ko­je mi šalju pri­ja­telji i ne­što oda­bra­nih knjiga ko­je sam da­vno iš­či­tao. Pra­tim mla­de, ali spi­sak bi bio pre­ve­lik.

Auto­bio­gra­fi­ja

* GLAS: Da li pi­še­te ne­ku no­vu knjigu i jes­te li po­mišljali da na­pi­še­te auto­bio­gra­fi­ju?

ZU­BAC: Te­ško da bih se na­ka­nio da pi­šem auto­bio­gra­fi­ju, a ima­lo bi se šta re­ći. Ra­no su me pri­hva­ti­li sta­ri­ji pis­ci kao svo­ga i ra­vno­pra­vno­ga, to­li­ko sam le­gen­di po­zna­vao da bi valjalo to i za­pi­sa­ti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.