Одржано књижевно вече “Разговори о Кишу”: ви имамо Кишово држављанство
Бањалука - У Мркоњић Граду је у то вријеме била једна књижара, мала, неугледна, мало је ко и улазио у њу, ја сам знао књижарку, која је мене пуштала да идем иза пулта и да сам гледам књиге које су долазиле из Сарајева и Београда. Ја сам лутао по тим књигама, и нећу да кажем да ми је сама пала у руке као у Дантеовом “Паклу”, и нашао сам књигу “Рани јади” тада мени апсолутно непознатог писца.
Рекао је ово Миленко Стојичић на почетку књижевне вечери “Разговори о Кишу” која је одржана у вијећници Банског двора Културног центра у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”.
Стојичић је, уз пријатеља Стеву Грабовца и кћерку Соњу Стојичић-Грујић, говорио о личној фасцинацији Кишом, његовим дјелима и приступу књижевности.
Соња Стојичић-Грујић је казала како јој је управо отац, Миленко Стојичић, оставио љубав према књижевности Данила Киша.
- Мени можда у животу неће остати станови, куће, пословни простори, али мени су у аманет оставили љубав према Кишу - казала је она.
Стојичић јој је пред спавање читао “Ране јаде”.
- Ја сам заиста неко ко је одрастао уз Данила Киша. Када сам размишљала о овој вечери, схватила да сам да немам одговор на то да ли заиста волим Данила Киша или је моја љубав према њему нека врста условног рефлекса, јер ја сам са Кишом ушла у свијет књижевности. Прва књига у мом животу, која ми је читана, је била “Рани јади. Имала сам само четири године и сјећам се како ми је Миленко читао “Ране јаде” пред спавање - испричала је Соња Стојичић-Грујић.
Стојичић је у своју одбрану рекао да је тако провјеравао Киша на осјетљивим душама.
- Ја сам на неки начин провјеравао Киша на душама својих кћери и њихових колегиница, јер сам хтио да се увјерим шта је та категорија “осјетљивога” коју Киш ставља испод наслова једне књиге. Испод “Раних јада” пише “За децу и осетљиве”. И да, заиста, оне су плакале, али и ја сам плакао, само унутарњим сузама - рекао је Стојичић.
Стојичић је објаснио колико је Киш био цијењен и на другим језичким просторима причом о томе како је Киш добио награду у Француској.
- Киш није могао да прими награду због тога што није имао француско држављанство. Статут те награде није дозвољавао то. Тада су позвали Митерана, предсједника Француске, и рекли му за тај случај. Митеран је на лицу мјеста почео да пише руком држављанство Данилу Кишу. Митеран је био књижевник, објавио је много књига и разумио је шта то значи. Ми вечерас сви имамо Кишово држављанство, уручићу вам пасоше ових дана - казао је Стојичић.
Стојичић је рекао да је на почетку његовог упознавања са књижевношћу био шокиран сензибилитетом тог писца.
- Ја сам био шокиран Кишовим књигама. Нисам могао да вјерујем, и онда сам почео да га мрзим. Питао сам се: “Зашто је овај човјек хтио да ја плачем?” Ваљда је књижевност нешто љепше од плакања - навео је Стојичић.
Он се осврнуо и на заборављену, али веома битну чињеницу да је Данило Киш недуго прије смрти гостовао у Бањалуци, гдје је саопштио да се диже књижевна хајка на њега.
- У овој сали, у Банском двору је Киш гостовао давно и признао да се спрема хајка на њега и да он пише “Час анатомије”. То је за историју књижевности веома битно, мада се ми тиме више не бавимо. То је фасцинантна за све историје књижевности и то се зове “Сентиментална историја књижевности” - нагласио је Стојичић.
Први сусрет
Стојичић је Киша први пут видио у Београду за вријеме студија.
- Моја фасцинација Кишом је ишла муњевито. Након средње школе уписао сам југословенску књижевност у Београду. Прво што сам себи рекао тада је да ћу, кад дођем у Београд, одмах наћи тог Киша. Када сам га угледао први пут, ја ништа ружније, смотаније и ништа катастрофалније нисам видио - истакао је Стојичић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
