Неодољиви зов завичајности

БАЊАЛУКА - Ако наши професионални животи и оно што називамо "радни вијек" углавном започињу завршетком студија, онда је то код Рајка Латиновића 1973. година, када је у Сарајеву завршио Ветеринарски факултет. Као и сваки паметан и организован човјек он се обремењује теоријским знањима, које оплемењује практичним, конкретним искуствима, радом у привреди, на примјер, у великом систему некадашње заједничке југословенске државе, Агрокомерцу из Велике Кладуше. Ја нисам позван да о томе говорим нити је ово вече уприличено тим поводом.

Ипак, напомињем да је Рајко Латиновић докторску дисертацију одбранио у Сарајеву 1987. године.

Рајко Латиновић је знатан дио своје креативности посветио своме завичајном поднебљу. Сви словесни људи осјећају тај неодољиви зов завичајности, емотивно и бићевно скоро свако на њега одговара на свој начин, према својој памети, само ријетки одговоре стваралачки. Рајко Латиновић је један од њих.

Његове завичајне приче, брижљиво истраживани и сабирани "дарови наших рођака" (В. Јеротић), пронашле су своје заокружење и овјековјечење у неколико његових драгоцјених књига: "Петровачка баса и сирац", "Млијеко: истине и лажи", "Колунић, село глагољице". Ми ћемо овдје издвојити три дјела из овог пртљага завичајности: "Живот и храна мојих предака", "Хиљаду ђедових ријечи" и "Колунић: село, школа, људи!".

Књига "Живот и храна мојих предака" до сада је објављена у три издања. Свако наредно је измијењено, или прецизније речено: дописано. 

Занимљива и корисна, ова књига настала је као плод укрштања ауторових научних, стручних искустава, те памтитељских знања сабраних од гласова предака. Зналачки и посвећенички написана, она је лијепи савјетник и подсјетник у временима када је храна постала узрочник свакојаких болести, а понајмање лијек, што је била за наше претке. Наш аутор не жели да за нос или ухо држи свога читаоца, и да му, у маниру савремених нутрициониста, свезнадарски саопштава  "ово смијеш, а ово не смијеш", већ благонаравно наглашава шта је корисно, а шта може да буде штетно, шта су истине, а шта заблуде о храни, како су живјели и шта су јели наши старовници, а шта данас једемо и како ми живимо. 

Почесто се на страницама ове књиге види да оно што разглашавамо као изузетна открића, наши преци знају као непорециве истине егзистенције. Храном и начином живота понајвише се открива тип савременог, ужурбаног и неуротичног човјека, који у своме свеопштем незналаштву, претенциозно уображава да му је све на корист. Књига је прегледно написана, није оптерећујућа ниједним својим моментом, иако садржи мноштво фотографија, илустрација, изрека, графикона и табела крцатих подацима.

У самим темељима нове српске књижевности је рјечник, боље речено једна књига која се тако зове, али чији садржај само дјелимично потврђује њен наслов. То је Српски рјечник из 1818. Вука Стефановића Караџића. Вук је овом национално важном књигом, поред свега осталог, установио један посебан књижевни жанр, а то је рјечник. Вукова гласовита књига је ризница најразличитијих знања о српском народу, посебице оно њено издање из 1852. године, у којој су ријечи послужиле само као окидачи за приче, пословице, пјесме, легенде, вјеровања, итд. О Вуковом Рјечнику, Миодраг Поповић је написао књигу под тачним и успјелим насловом Памтивек. 

Рајко Латиновић није филолог нити историчар књижевности. Он је завичајац у најплеменитијем одређењу тог лијепог појма. Па, ипак, његова књига "Хиљаду ђедових ријечи" има свој далеки праузор у знаменитој ризници Вука Караџића. Хиљаду ђедових ријечи Латиновић отима од злехудог заборава, добро знајући да је у њима похрањено знање о прецима, односно преци сами. И код њега су поједина објашњења мале, непретенциозне приче, или ненападна кратка објашњења, да не кажемо "упутства за употребу", заправо, чврсто увјерење да ријечи потврђују живот и да су произашле из суштог живота. Ђед, Давид Латиновић је, природно, централна фигура ове књиге. Његова једноставна молитва ("Свевишњи Боже, помози") и истрајност у вјери "слатког православља" су и ауторов морални путокази и нека врста моралне кичме књиге "Хиљаду ђедових ријечи".

Највећи дио онога што је Рајко Латиновић написао, а није из подручја његових специјализованих знања, везано је за његово родно село Колунић. Коауторска књига "Колунић: село, школа, људи" (чији су аутори још и Аранђел Смиљанић и Чедо Јеличић) представља репрезентативну суму тих знања. Као што се види из наслова, у средишту занимања тројице аутора су историјат села, његови људи и колунићка школа. Ова монографија је написана са смислом за равнотежу између прича и предања. Она су често предрагоцјена, а још чешће непоуздана и подразумијевају обазривост. Зато аутори посежу за изворима посредством којих се могло доћи до поуздане грађе. Она је духовни споменик Колунићу, али и узоран образац, како ове књиге треба писати, колико за овакве послове треба посвећеничког стрпљења и депатетичне обазривости. Бројна наша села остала су без својих монографија, а о некима су написане књиге које нису достојне тог одговорног изазова. На крају ове књиге налазе се кратке и нетипичне биографије њених аутора. Биљешка о Рајку Латиновићу, завршава се овом реченицом: "Он ни у једном тренутку не говори о суморном и тешком животу и раду од праскозорја, тешким недаћама, сеоским свађама, већ о селу пуном идиле, зеленим цвјетним пашњацима и ливадама, бројним стадима оваца, воћњацима, плодним браздама, те о бројним другим љепотама".

Рајко Латиновић завичајни свијет родног Колунића не сагледава оптикама савремености. Наши и његови преци нису патили од измишљених болести, већ су природи и њеним даровима, људима и животу, благодарили. Наши и његови преци добро су знали да је у коријену ријечи радост – рад. Пјесма и радост су долазили након тешких послова, као вид захвалности. Они су свијет око себе знали тачно и непогрешиво да именују, јер су били саживљени са унутрашњом страном сваке ствари која их је окруживала.

Ваља нагласити и то да је поменуте  Латиновићеве књиге објавио и штампао "Графид" из Бањалуке. Систематично писане и зналачки уобличене, оне су и технички, графички и дизајнерски лијепо опремљене, квалитетно одштампане, па и на тај начин представљају лик свога аутора, али и његовог издавача.

Од када је започела са радом Кућа српске културе, Кућа Милановића, Рајко Латиновић је један од најчешћих и најдражих њених посјетилаца. Господствен и многоструко деликатан, усправног хода и елегантног покрета, са црним шеширом као модним, а помало и шмекерским  зачином, он је дио ове Куће. Латиновић је и један од задругара у Метафизичком подруму, важном дијелу Куће Милановића, гдје се  повремено дружимо и у сваковрсној слози и договору, осмишљавамо програме које Бањалучани радо посјећују. На једном таквом пријатељском саборовању, осмислили смо и ово вече посвећено нашем драгом Рајку Доци Латиновићу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.