Ненад Милкић: Данас морамо да будемо бољи него што јесмо

Роман "Огањ", као и претходна два дела "Погрома" (Кости и Колона), обрађује изузетно тешке и потресне теме из блиске прошлости, са радњом која се у добром делу ослања на стварне догађаје и исповести. Самим тим, обрађивање тих тема јесте неопходно у контексту тога да је наш народ склон забораву управо тамо где заборава не сме бити.

Рекао је ово за "Глас Српске" писац Ненад Милкић коментаришући зашто се  као темом свог романа "Огањ", трећег дијела  четворокњижја "Погром", бавио страдањем српског народа од Косова и Метохије до Крајине.

Један од најчитанијих писаца на српском језику каже да је у сталном контакту са читаоцима брзо схватио да је ова тена, без обзира на тежину, одлично схваћена и прихваћена код публике која не бјежи од романа са националном тематиком.

- Роман је много брже него што сам очекивао ушао међу читаоце и заузео своје место у кућним библиотекама, о роману се прича и препоручују га једни другима, а повратне реакције које добијам су позитивне. Кроз коментаре могу видети да су апсолутно схватили и прихватили поруке и поуке које сам уткао између редова - рекао је Милкић.

ГЛАС: Кад се неком неупућеном преприча радња романа "Огањ", она дјелује као нека постапокалиптична дистопија или документарни роман из земаља "трећог свијета", али ова радња се десила у срцу Европе, у 21. вијеку, гдје се систематски један народ чисти са његове територије, док највећи дио свијета, али, нажалост, и државне институције, прилично равнодушно гледају тај чин. Колико је тешко прићи у књижевном смислу оваквој теми, да се сачува доза професионалне објективности, а да се емоције и чињенице ипак пренесу на прави начин?

МИЛКИЋ: Апсолутно није лако. Најтежи део код стварања оваквих књига јесте истраживање које се обавља на терену, обилазе се локације, разговара са учесницима одређених догађаја. Многи од мојих саговорника остају као део мог живота и после објављивања књиге. Значи, ја овде причам о људима који су ми саплеменици, део мог народа, и свакако да осећам јаку емпатију према свему кроз шта су прошли.

У таквим околностима велика је борба у мени, са самим собом, да се задржи објективност. Са друге стране, мала предност у писању сличних тема јесте што нисам директно био учесник описаних догађаја, па самим тим успевам контролисати емоције и, за сада, успешно избегавам замке да склизнем у субјективност и патетику. Тако да није лако посматрати догађаје на земљи очима неба, посебно јер се ради о мојој земљи и мом народу, али, бар према критикама које пристижу, до сада то успешно радим.

ГЛАС: Завршни дио серијала "Погром", роман "Лажи", се такође бави једном "непопуларном темом" у црно-бијелом виђењу ратова деведесетих, страдањем Срба у Подрињу, подручју у којем је страдање "резервисано" само за једну страну, иако су коријени "зле крви" и посљедице исте на овом подручју много дубљи и старији?

МИЛКИЋ: Као што је у роману "Кости" (награђен Годишњом наградом Удружења књижевника Републике Српске) разбијен мит о страдању само једне стране у Сарајеву, тако ће и у "Лажима" бити приказано да живот, и рат као део живота, не може и не сме бити приказан као црно-бели филм, у ком су једни увек зли, а други жртве. Много тога је остало нејасно и недоречено што се тиче средњег Подриња, и кроз последњу, завршну причу о Ковачевићима, које пратимо кроз све четири дела, биће одговорено на многа питања која су остала без одговора. И у овом делу, као и у претходна три, свезнајући наратор устаје и причом стаје у заштиту оних који су заћутали да више никад не проговоре, и који су пали да никад више не устану. Колико ће се тај глас далеко чути, зависи од оних који романе читају и причу преносе даље. Ако је судити према прва три дела четворокњижја "Погром", верујем да ће многе приче одјекивати деценијама и да ће се преносити наредним генерацијама.

ГЛАС: На почетку каријере писали сте поезију, затим сте романом "Зовем се Дуња" почели каријеру романописца, да бисте прави пробој направили трилогијом "Ми смо бранили Кошаре", која је доживјела оно што Вас прати до данас, сјајну реакцију читалаца, углавном изостанак реакције критике и медија. Зашто сте баш Кошаре изабрали за тематику ове трилогије?

МИЛКИЋ: Кошаре, као тему, нисам ја бирао, већ је она изабрале мене. Чудан сплет околности је довео до тога да до мене дође почетак замршеног клупка приче о храбрим дечацима, старим 18 и 19 година, са југословенско-албанске границе непосредно пре и током НАТО агресије. О тим околностима бих могао нашироко и надугачко причати.

ГЛАС: Бавећи се том тематиком и промоцијом самих романа, да ли сте имали процјену колико публика уопште зна шта се дешавало на граници Србије и Албаније и колико су заиста били важни жртва и херојство младића који су бранили ту границу?

МИЛКИЋ: Срж је да те 2013, када смо клупко о Кошарама почели одмотавати, сем Михаила Меденице нико није писао, и да сем учесника битке и њима блиских људи нико ништа није знао. А морали смо да знамо и требало је да знамо! Јер момци са Кошара су први примили копнени удар и успели да га одбију, те су ударили темељ за каснију успешну одбрану тадашње СРЈ од копнене инвазије НАТО-а и њихових савезника у виду регуларне армије Албаније.  Њима у част и из захвалности, а на основу исповести једног дела граничара, као и чланова породица војника, настала је та трилогија. Срећан сам јер су ти момци данас видљивији и много више присутни у јавности, мада и даље тврдим да се ни њима, као ни свим другим војницима у свим ратовима на простору бивше Југославије нисмо довољно одужили. Ни као појединци, ни кроз државне институције.

ГЛАС: За један народ, рекло би се, имамо и "вишка" историје, али, парадоксално, жанр историјског романа, посебно модерног историјског романа, код нас није претјерано био цијењен, оспораван је за вријеме комунизма, а ни демократска транзиција му није претјерано наклоњена. Ипак, дјелује да се полако ситуација мијења. Хвала Богу, нисте једини писац који се бави горућим историјским темама нашег народа, али како Вам се генерално данас чини жанр историјског романа у домаћој књижевности?

МИЛКИЋ:  Историјски романи немају још увек статус у савременој књижевности који би требало да имају. Ипак, охрабрује то да се са доласком нових генерација мења тај тренд и да млади све више читају романе овог жанра. Бар је такав мој утисак кроз дружење са читаоцима на сајмовима и промоцијама. Успеси које доживљавају и савремени књижевници попут Борислава Косановића или Владе Арсића, такође говоре у прилог томе.

Зашто је статус такав какав јесте? Делимично сте одговорили у самом питању. Превише смо брзо као народ прешли из комунизма и потирања свега што би будило националну свест и понос на славне претке у тзв. демократско друштво, у ком се многи утркују да се додворе странцима тако што ће пљувати на све што је национално и прихватати кривицу, чак и тамо где кривице нема. Али, понављам, охрабрује то што се са доласком нових генерација тај тренд мења, и можемо да видимо да са новим генерацијама долази нормалност да се воли своја земља, народ, историја.

ГЛАС: Декларишу Вас као родољубивог писца који се бави важним националним темама. Ваши романи су изразито антиратни, али колико се Вама као аутору тешко сачувати од горчине и бијеса кад се суочите са оним што се десило Србима само у посљедње три деценије, да не упаднете у замку јефтиног национализма и оптужби на туђи рачун или, са друге стране, да Ваше писање не постане експлоатација емоција властитог народа?

МИЛКИЋ: Тако ме критичари декларишу. Када истражујем, пишем или сређујем свој текст, не држим се строго жанровских калупа, већ волим да се играм са формом, стилом, угловима посматрања. Због тога у сваком роману постоје одређена искакања ван граница које су теоретичари одредили.

Горчина и бес свакако постоје у сваком од нас, и лаже свако ко каже да не осети то у себи, бар понекад. Али снага управо лежи у томе да победимо себе. Није увек лако, али је за ово чиме се ја бавим неопходно. Први корак је спуштање националних тема на лични ниво, односно страдање једног народа и регије провлачити кроз причу о једној породици. Ликовима са којима се обични човек сроди. Кроз ликове показујем шта рат доноси и односи, и сваки мој лик вришти снажним антиратним порукама.

Начин на који ја избегавам скретање у јефтини национализам са једне, али и пљување по сопственом народу са друге стране, јесте што не користим само један извор, разговарам и са људима који су били на другој страни. Тражим мишљења о истој ситуацији од учесника који су је гледали са различитих тачака и из другачијих средина. То је дужи и напорнији процес, али помаже да се задржи објективност. Зато ћете у роману попут нпр. "Огња" моћи да чујете размишљања и Србина Гаврила, Албанца Заима, и Горанца Миралема.

ГЛАС: Као народ подијељени смо, корупција цвјета, свијет интересују наши ресурси и радна снага, немамо јасну ни културну нити друштвену политику, а то је само врх леденог бријега проблема са којима се суочавамо. Стеченим искуством у посљедње двије деценије, како гледате на оно што нас чека и можемо ли напокон нешто научити из властите историје и сопствених грешака или смо осуђени на стално понављање лоших ђака?

МИЛКИЋ: Српска историја, нажалост, јесте историја понављача и лоших ђака који никако да науче лекције. Све се понадамо, овде је крај, а онда нам се историја понови. Зато смо имали толико страдања на сличне начине само током 20. века, а да не улазимо даље у прошлост. Писци, за разлику од историчара којима је потребна одређена временска дистанца, имају велику предност. Пишемо о темама које се тичу савременог друштва, са свим проблемима и недаћама које садашњост носи. Наравно, писци (бар огромна већина) никада неће бити миљеници ниједне власти јер њихово јесте да критикују све аномалије друштва у ком живе.

Са друге стране, критике су пожељне и неопходне. Из њих се уче лекције и стварају темељи за боље одлуке у будућности. Да ли ћемо као народ поправити оцене из историје и коначно научити лекције, хоћемо. Верујем да хоћемо. Али да би нам сутра било боље, ми данас морамо да будемо бољи него што јесмо.

ГЛАС: Издавали сте за разне издаваче, али на крају сте преузели ствари у своје руке, основали сте "Милкић издаваштво". Шта Вас је натјерало да, осим креативног,  преузмете и тај дио књижевног живота?

МИЛКИЋ: Ово није моја заслуга. Чак није ни моја идеја. Наиме, и кроз тај део можемо видети тачност изреке да иза сваког успешног мушкарца стоји јака жена. Моја супруга је заслужна и за објављивање мог првог, раније споменутог романа "Зовем се Дуња". Она је била та која је стално говорила да је штета да моји текстови стоје по фиокама. И била је покретач, ослонац и подршка да постанем професионални писац. Често у овом послу поклекнемо, посустанемо, запитамо се у вредност, и ту је у ствари улога оних који стоје у сенци и нађу се при руци када је најпотребније. Е, она је била та која је давала подршку кад год сам желео одустати, а таквих дана није било мало.

Напослетку, и улазак у свет издаваштва је био логичан корак после свега. У тренутку оснивања издаваштва имао сам објављених  седам романа за различите издавачке куће, који су штампани за српске услове у озбиљним тиражима, и постало је на ширем пољу препознатљиво оно чиме се бавим. Њена идеја је била да све романе скупимо под један кров и да расуту пажњу читалаца усмеримо ка једној тачки. Две године од оснивања показало се да је то била добра одлука. Ја сам, наравно, остао у свету стваралаштва, а оно што доноси издаваштво је на њеним плећима.

ГЛАС: За крај дана, стижу нам божићни празници, шта бисте поручили читаоцима "Гласа Српске" и Вашим читаоцима?

МИЛКИЋ: Могу поделити оно са чим завршавам све своје промоције. Посебно у дане празника осети се празнина због свих драгих блиских људи који више нису са нама. Ја верујем да после овог света одлазимо на неко боље место где ће нас сви ти људи сачекати. Родитељи, баке, деке, прерано отишли пријатељи... Када тај дан дође и одете тамо, и станете пред њих, учините све да се пред њима не постидите због оног што сте радили. И још важније од тога, живите тако да се они не постиде вас.

Лично, као писац желим да имате много више времена да читате, јер само читањем стварате сопствено мишљење, и не формирате мишљење у односу на средину у којој живите. За крај, свим православцима желим срећне предстојеће божићне празнике уз жељу да их проведете у здрављу, срећи и весељу; грађанима Републике Српске сретан 9. јануар; а свим нашим читаоцима много успеха на приватном и пословном плану у Новој (јулијанској) години.

ГЛАС: Генерално, највећи дио каријере бавите се темама које нису популарне у српској књижевности, да не говоримо о европској литератури. С друге стране, Ви не одустаје од свог курса. Шта Вас је генерално покренуло да пливате контра струје и колико је тешко сачувати такав литерарни смјер на којем, осим вјерне публике и врло малог дијела јавности, немате пуно савезника?

МИЛКИЋ: Ако се не очекује помоћ, онда се и не може бити разочаран када до подршке не дође, зар не? Свестан сам да теме које обрађујем нису "популарне", нити комерцијалне, а још мање пожељне за конкурисање при ЕУ фондовима или при многим (не свим!) институцијама и установама културе. Свестан сам и да многи појединци беже од "тешких" тема.

Али ако будемо сви бежали, ко ће остати? Ако сви избегавамо да пишемо, ко ће памтити? Због тога савезнике и не очекујем тамо где их многи писци траже, већ савезништво тражим међу људима који су осетили бол, патњу, страдалништво. Управо ту и црпем снагу да не посустанем и да наставим даље и одлучније него до сада.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.