Nenad Milkić: Danas moramo da budemo bolji nego što jesmo

Roman "Oganj", kao i prethodna dva dela "Pogroma" (Kosti i Kolona), obrađuje izuzetno teške i potresne teme iz bliske prošlosti, sa radnjom koja se u dobrom delu oslanja na stvarne događaje i ispovesti. Samim tim, obrađivanje tih tema jeste neophodno u kontekstu toga da je naš narod sklon zaboravu upravo tamo gde zaborava ne sme biti.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" pisac Nenad Milkić komentarišući zašto se  kao temom svog romana "Oganj", trećeg dijela  četvoroknjižja "Pogrom", bavio stradanjem srpskog naroda od Kosova i Metohije do Krajine.

Jedan od najčitanijih pisaca na srpskom jeziku kaže da je u stalnom kontaktu sa čitaocima brzo shvatio da je ova tena, bez obzira na težinu, odlično shvaćena i prihvaćena kod publike koja ne bježi od romana sa nacionalnom tematikom.

- Roman je mnogo brže nego što sam očekivao ušao među čitaoce i zauzeo svoje mesto u kućnim bibliotekama, o romanu se priča i preporučuju ga jedni drugima, a povratne reakcije koje dobijam su pozitivne. Kroz komentare mogu videti da su apsolutno shvatili i prihvatili poruke i pouke koje sam utkao između redova - rekao je Milkić.

GLAS: Kad se nekom neupućenom prepriča radnja romana "Oganj", ona djeluje kao neka postapokaliptična distopija ili dokumentarni roman iz zemalja "trećog svijeta", ali ova radnja se desila u srcu Evrope, u 21. vijeku, gdje se sistematski jedan narod čisti sa njegove teritorije, dok najveći dio svijeta, ali, nažalost, i državne institucije, prilično ravnodušno gledaju taj čin. Koliko je teško prići u književnom smislu ovakvoj temi, da se sačuva doza profesionalne objektivnosti, a da se emocije i činjenice ipak prenesu na pravi način?

MILKIĆ: Apsolutno nije lako. Najteži deo kod stvaranja ovakvih knjiga jeste istraživanje koje se obavlja na terenu, obilaze se lokacije, razgovara sa učesnicima određenih događaja. Mnogi od mojih sagovornika ostaju kao deo mog života i posle objavljivanja knjige. Znači, ja ovde pričam o ljudima koji su mi saplemenici, deo mog naroda, i svakako da osećam jaku empatiju prema svemu kroz šta su prošli.

U takvim okolnostima velika je borba u meni, sa samim sobom, da se zadrži objektivnost. Sa druge strane, mala prednost u pisanju sličnih tema jeste što nisam direktno bio učesnik opisanih događaja, pa samim tim uspevam kontrolisati emocije i, za sada, uspešno izbegavam zamke da skliznem u subjektivnost i patetiku. Tako da nije lako posmatrati događaje na zemlji očima neba, posebno jer se radi o mojoj zemlji i mom narodu, ali, bar prema kritikama koje pristižu, do sada to uspešno radim.

GLAS: Završni dio serijala "Pogrom", roman "Laži", se takođe bavi jednom "nepopularnom temom" u crno-bijelom viđenju ratova devedesetih, stradanjem Srba u Podrinju, području u kojem je stradanje "rezervisano" samo za jednu stranu, iako su korijeni "zle krvi" i posljedice iste na ovom području mnogo dublji i stariji?

MILKIĆ: Kao što je u romanu "Kosti" (nagrađen Godišnjom nagradom Udruženja književnika Republike Srpske) razbijen mit o stradanju samo jedne strane u Sarajevu, tako će i u "Lažima" biti prikazano da život, i rat kao deo života, ne može i ne sme biti prikazan kao crno-beli film, u kom su jedni uvek zli, a drugi žrtve. Mnogo toga je ostalo nejasno i nedorečeno što se tiče srednjeg Podrinja, i kroz poslednju, završnu priču o Kovačevićima, koje pratimo kroz sve četiri dela, biće odgovoreno na mnoga pitanja koja su ostala bez odgovora. I u ovom delu, kao i u prethodna tri, sveznajući narator ustaje i pričom staje u zaštitu onih koji su zaćutali da više nikad ne progovore, i koji su pali da nikad više ne ustanu. Koliko će se taj glas daleko čuti, zavisi od onih koji romane čitaju i priču prenose dalje. Ako je suditi prema prva tri dela četvoroknjižja "Pogrom", verujem da će mnoge priče odjekivati decenijama i da će se prenositi narednim generacijama.

GLAS: Na početku karijere pisali ste poeziju, zatim ste romanom "Zovem se Dunja" počeli karijeru romanopisca, da biste pravi proboj napravili trilogijom "Mi smo branili Košare", koja je doživjela ono što Vas prati do danas, sjajnu reakciju čitalaca, uglavnom izostanak reakcije kritike i medija. Zašto ste baš Košare izabrali za tematiku ove trilogije?

MILKIĆ: Košare, kao temu, nisam ja birao, već je ona izabrale mene. Čudan splet okolnosti je doveo do toga da do mene dođe početak zamršenog klupka priče o hrabrim dečacima, starim 18 i 19 godina, sa jugoslovensko-albanske granice neposredno pre i tokom NATO agresije. O tim okolnostima bih mogao naširoko i nadugačko pričati.

GLAS: Baveći se tom tematikom i promocijom samih romana, da li ste imali procjenu koliko publika uopšte zna šta se dešavalo na granici Srbije i Albanije i koliko su zaista bili važni žrtva i herojstvo mladića koji su branili tu granicu?

MILKIĆ: Srž je da te 2013, kada smo klupko o Košarama počeli odmotavati, sem Mihaila Medenice niko nije pisao, i da sem učesnika bitke i njima bliskih ljudi niko ništa nije znao. A morali smo da znamo i trebalo je da znamo! Jer momci sa Košara su prvi primili kopneni udar i uspeli da ga odbiju, te su udarili temelj za kasniju uspešnu odbranu tadašnje SRJ od kopnene invazije NATO-a i njihovih saveznika u vidu regularne armije Albanije.  Njima u čast i iz zahvalnosti, a na osnovu ispovesti jednog dela graničara, kao i članova porodica vojnika, nastala je ta trilogija. Srećan sam jer su ti momci danas vidljiviji i mnogo više prisutni u javnosti, mada i dalje tvrdim da se ni njima, kao ni svim drugim vojnicima u svim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije nismo dovoljno odužili. Ni kao pojedinci, ni kroz državne institucije.

GLAS: Za jedan narod, reklo bi se, imamo i "viška" istorije, ali, paradoksalno, žanr istorijskog romana, posebno modernog istorijskog romana, kod nas nije pretjerano bio cijenjen, osporavan je za vrijeme komunizma, a ni demokratska tranzicija mu nije pretjerano naklonjena. Ipak, djeluje da se polako situacija mijenja. Hvala Bogu, niste jedini pisac koji se bavi gorućim istorijskim temama našeg naroda, ali kako Vam se generalno danas čini žanr istorijskog romana u domaćoj književnosti?

MILKIĆ:  Istorijski romani nemaju još uvek status u savremenoj književnosti koji bi trebalo da imaju. Ipak, ohrabruje to da se sa dolaskom novih generacija menja taj trend i da mladi sve više čitaju romane ovog žanra. Bar je takav moj utisak kroz druženje sa čitaocima na sajmovima i promocijama. Uspesi koje doživljavaju i savremeni književnici poput Borislava Kosanovića ili Vlade Arsića, takođe govore u prilog tome.

Zašto je status takav kakav jeste? Delimično ste odgovorili u samom pitanju. Previše smo brzo kao narod prešli iz komunizma i potiranja svega što bi budilo nacionalnu svest i ponos na slavne pretke u tzv. demokratsko društvo, u kom se mnogi utrkuju da se dodvore strancima tako što će pljuvati na sve što je nacionalno i prihvatati krivicu, čak i tamo gde krivice nema. Ali, ponavljam, ohrabruje to što se sa dolaskom novih generacija taj trend menja, i možemo da vidimo da sa novim generacijama dolazi normalnost da se voli svoja zemlja, narod, istorija.

GLAS: Deklarišu Vas kao rodoljubivog pisca koji se bavi važnim nacionalnim temama. Vaši romani su izrazito antiratni, ali koliko se Vama kao autoru teško sačuvati od gorčine i bijesa kad se suočite sa onim što se desilo Srbima samo u posljednje tri decenije, da ne upadnete u zamku jeftinog nacionalizma i optužbi na tuđi račun ili, sa druge strane, da Vaše pisanje ne postane eksploatacija emocija vlastitog naroda?

MILKIĆ: Tako me kritičari deklarišu. Kada istražujem, pišem ili sređujem svoj tekst, ne držim se strogo žanrovskih kalupa, već volim da se igram sa formom, stilom, uglovima posmatranja. Zbog toga u svakom romanu postoje određena iskakanja van granica koje su teoretičari odredili.

Gorčina i bes svakako postoje u svakom od nas, i laže svako ko kaže da ne oseti to u sebi, bar ponekad. Ali snaga upravo leži u tome da pobedimo sebe. Nije uvek lako, ali je za ovo čime se ja bavim neophodno. Prvi korak je spuštanje nacionalnih tema na lični nivo, odnosno stradanje jednog naroda i regije provlačiti kroz priču o jednoj porodici. Likovima sa kojima se obični čovek srodi. Kroz likove pokazujem šta rat donosi i odnosi, i svaki moj lik vrišti snažnim antiratnim porukama.

Način na koji ja izbegavam skretanje u jeftini nacionalizam sa jedne, ali i pljuvanje po sopstvenom narodu sa druge strane, jeste što ne koristim samo jedan izvor, razgovaram i sa ljudima koji su bili na drugoj strani. Tražim mišljenja o istoj situaciji od učesnika koji su je gledali sa različitih tačaka i iz drugačijih sredina. To je duži i naporniji proces, ali pomaže da se zadrži objektivnost. Zato ćete u romanu poput npr. "Ognja" moći da čujete razmišljanja i Srbina Gavrila, Albanca Zaima, i Goranca Miralema.

GLAS: Kao narod podijeljeni smo, korupcija cvjeta, svijet interesuju naši resursi i radna snaga, nemamo jasnu ni kulturnu niti društvenu politiku, a to je samo vrh ledenog brijega problema sa kojima se suočavamo. Stečenim iskustvom u posljednje dvije decenije, kako gledate na ono što nas čeka i možemo li napokon nešto naučiti iz vlastite istorije i sopstvenih grešaka ili smo osuđeni na stalno ponavljanje loših đaka?

MILKIĆ: Srpska istorija, nažalost, jeste istorija ponavljača i loših đaka koji nikako da nauče lekcije. Sve se ponadamo, ovde je kraj, a onda nam se istorija ponovi. Zato smo imali toliko stradanja na slične načine samo tokom 20. veka, a da ne ulazimo dalje u prošlost. Pisci, za razliku od istoričara kojima je potrebna određena vremenska distanca, imaju veliku prednost. Pišemo o temama koje se tiču savremenog društva, sa svim problemima i nedaćama koje sadašnjost nosi. Naravno, pisci (bar ogromna većina) nikada neće biti miljenici nijedne vlasti jer njihovo jeste da kritikuju sve anomalije društva u kom žive.

Sa druge strane, kritike su poželjne i neophodne. Iz njih se uče lekcije i stvaraju temelji za bolje odluke u budućnosti. Da li ćemo kao narod popraviti ocene iz istorije i konačno naučiti lekcije, hoćemo. Verujem da hoćemo. Ali da bi nam sutra bilo bolje, mi danas moramo da budemo bolji nego što jesmo.

GLAS: Izdavali ste za razne izdavače, ali na kraju ste preuzeli stvari u svoje ruke, osnovali ste "Milkić izdavaštvo". Šta Vas je natjeralo da, osim kreativnog,  preuzmete i taj dio književnog života?

MILKIĆ: Ovo nije moja zasluga. Čak nije ni moja ideja. Naime, i kroz taj deo možemo videti tačnost izreke da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena. Moja supruga je zaslužna i za objavljivanje mog prvog, ranije spomenutog romana "Zovem se Dunja". Ona je bila ta koja je stalno govorila da je šteta da moji tekstovi stoje po fiokama. I bila je pokretač, oslonac i podrška da postanem profesionalni pisac. Često u ovom poslu pokleknemo, posustanemo, zapitamo se u vrednost, i tu je u stvari uloga onih koji stoje u senci i nađu se pri ruci kada je najpotrebnije. E, ona je bila ta koja je davala podršku kad god sam želeo odustati, a takvih dana nije bilo malo.

Naposletku, i ulazak u svet izdavaštva je bio logičan korak posle svega. U trenutku osnivanja izdavaštva imao sam objavljenih  sedam romana za različite izdavačke kuće, koji su štampani za srpske uslove u ozbiljnim tiražima, i postalo je na širem polju prepoznatljivo ono čime se bavim. Njena ideja je bila da sve romane skupimo pod jedan krov i da rasutu pažnju čitalaca usmerimo ka jednoj tački. Dve godine od osnivanja pokazalo se da je to bila dobra odluka. Ja sam, naravno, ostao u svetu stvaralaštva, a ono što donosi izdavaštvo je na njenim plećima.

GLAS: Za kraj dana, stižu nam božićni praznici, šta biste poručili čitaocima "Glasa Srpske" i Vašim čitaocima?

MILKIĆ: Mogu podeliti ono sa čim završavam sve svoje promocije. Posebno u dane praznika oseti se praznina zbog svih dragih bliskih ljudi koji više nisu sa nama. Ja verujem da posle ovog sveta odlazimo na neko bolje mesto gde će nas svi ti ljudi sačekati. Roditelji, bake, deke, prerano otišli prijatelji... Kada taj dan dođe i odete tamo, i stanete pred njih, učinite sve da se pred njima ne postidite zbog onog što ste radili. I još važnije od toga, živite tako da se oni ne postide vas.

Lično, kao pisac želim da imate mnogo više vremena da čitate, jer samo čitanjem stvarate sopstveno mišljenje, i ne formirate mišljenje u odnosu na sredinu u kojoj živite. Za kraj, svim pravoslavcima želim srećne predstojeće božićne praznike uz želju da ih provedete u zdravlju, sreći i veselju; građanima Republike Srpske sretan 9. januar; a svim našim čitaocima mnogo uspeha na privatnom i poslovnom planu u Novoj (julijanskoj) godini.

GLAS: Generalno, najveći dio karijere bavite se temama koje nisu popularne u srpskoj književnosti, da ne govorimo o evropskoj literaturi. S druge strane, Vi ne odustaje od svog kursa. Šta Vas je generalno pokrenulo da plivate kontra struje i koliko je teško sačuvati takav literarni smjer na kojem, osim vjerne publike i vrlo malog dijela javnosti, nemate puno saveznika?

MILKIĆ: Ako se ne očekuje pomoć, onda se i ne može biti razočaran kada do podrške ne dođe, zar ne? Svestan sam da teme koje obrađujem nisu "popularne", niti komercijalne, a još manje poželjne za konkurisanje pri EU fondovima ili pri mnogim (ne svim!) institucijama i ustanovama kulture. Svestan sam i da mnogi pojedinci beže od "teških" tema.

Ali ako budemo svi bežali, ko će ostati? Ako svi izbegavamo da pišemo, ko će pamtiti? Zbog toga saveznike i ne očekujem tamo gde ih mnogi pisci traže, već savezništvo tražim među ljudima koji su osetili bol, patnju, stradalništvo. Upravo tu i crpem snagu da ne posustanem i da nastavim dalje i odlučnije nego do sada.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.