Најљепши Стихови изгубљени у преводу

Бањалука - Превођење поезије која готово увијек представља најдубља људска осјећања и дјелује на човјекову имагинацију на неки начин чини посебну врсту умјетности.

Да није лако преводити игру ријечи у свој њиховој величанствености сматрају и српски књижевници Рајко Петров Ного, Миро Вуксановић и Благоје Баковић.

- Преводи, па чак и препјеви значе изгубљено у преводу, изгубљено у препјеву. Има радикалних становишта да је оно што је најпоетскије непреводиво на други језик - каже Рајко Петров Ного.

Као примјер наводи највеће српске пјеснике као што су Милош Црњански и Момчило Настасијевић, истичући да је њихова поезија у неким преводима чак и смијешна, док је у изворном облику дубока и мисаона.

- Међутим, не треба престати преводити поезију. Преводи пјесника су такође један облик стваралаштва. Та пјесма дјелимично постаје дјело онога ко је превео на други језик - рекао је Петров Ного.

Истиче квалитет препјева и превода Милоша Ђурића и Томе Маричића.

- Преводи и препјеви српске јуначке поезије су одлични јер садрже у себи и врх онога што је хомеровска висина - сматра Ного.

Иако су књиге Благоја Баковића превођене на двадесет осам језика, овај пјесник сматра да је немогуће превести стих са једног језика на други.

- Можда је могуће превести речи. Aли она пуна тишина међу речима, она је непреводива. Најсрећнија је околност када песник преводи песника, јер песници осећају шта говоре тишине, па су те речи у својој води - каже Баковић.

Пјесник је дао своје виђење превода поезије.

- Пјеснички преводи су такви као када отворите један по један прозор на кући, са којих видите предео по предео - казао је Баковић.

Књижевник Миро Вуксановић осврнуо се на важност превођења стихова.

- Давно је смишљена досетка: Aко је препев леп, није веран, а ако је препев веран, није леп. Овде се повезују две кључне речи - лепота и верност - казао је Вуксановић.

Каже да је љепота у матерњој ријечи, у њеној суштини и ритму, у различитим ликовима са истим значењем и у склоништима која су једино пјесницима доступна.

- Лепота матерње речи осваја семантичке просторе тек када се преобрази у уметничко казивање. Када постане метафора, симбол, слика, када дозива тајне, када се отвори као цвет. И само ту, у свом језику, матерња реч има пун живот - нагласио је Вуксановић.

Сматра да ријеч вјерност води у друге просторе, у превод, у препјев и у питање како се може сачувати изворно, а да истовремено буде природно у другом језику.

- Тада је дословна верност немоћна и узалудна. Мора се ићи другим путем, у дух и смисао језика у који се преводи. Ту се може наћи нова лепота у језику. Препев бива успешан ако изневери предложак и постане део другог језика - објаснио је Вуксановић.

Ипак, додаје Вуксановић, препјеви поезије су неопходни.

- Препеви су спона различитих култура. Aли препев никад не може бити раван оригиналу. Ни када је бољи од оригинала - додаје Вуксановић.

Ризик

- Једино песник који подједнако зна два језика може поетско пренети из језика у језик. При томе је ризик редован. Није лако наћи мајстора који уме с песничким алаткама да од истог гради исто другим речима. Међутим, сваки покушај такве врсте заслужује оданост. Ту никако не припада јужнословенски изум да преводимо на исти језик - каже Миро Вуксановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.