Награда „Змијањче“ за 2025. годину додјељена ученици Валентини Шућур

БАЊАЛУКА - Између више од стотину пристиглих радова ученика основних школа из цијеле Републике Српске, награду „Змијањче” за 2025. годину, понијела је Валентина Шућур, ученица 6. разреда ОШ „Петар Кочић“ из Кола (Бања Лука) за причу „Мој разговор с Петром Кочићем“.

Жири у саставу Вид Вицко Вукелић, предсједник, Миладин Берић и Јелена Глишић, чланови донио је одлуку једногласно а како истичу у образложењу, прича „Мој разговор са Петром Кочићем“ се издвојила од других радова јер је одушевила сликом коју је измаштала мастилом своје оловке на змијањским брдима. 

- Причом нас уводи у љепоту јутра планинског краја и хладовину ораха под којим затвара очи и ствара јасну слику разговора са Кочићем.   Валентина није само измаштала овај сусрет са писцем, него је, по опису догађаја заиста то и доживјела. То и јесте љепота писане ријечи. Не само убиједити друге у оно што говорите, чак не убиједити и себе, него живјети оно што излијевате на папир.  Валентина је сигурно успјела у томе и хвала јој у име писане ријечи. Она то потврђује на самом крају приче ријечима: „Одлучила сам! Писаћу, борићу се ријечима јер није лако бити дијете са Змијања, али је часно“. Поред награђене пјесме, својим квалитетом нарочито су се издвојила још два рада које жири жели нарочито да истакне и похвали, а то су радови „Мајка која родила ме није“ Николине Стоисављевић, ученице осмог разреда ОШ „Доњи Жабар“, Доњи Жабар, те „Прођох срцем кроз Косово и Метохију“ Надежде Савић, ученице VII-3 разреда ОШ „Свети Сава“, Модрича.

Такође, жири похваљује и сљедеће радове: пјесму „Породица нас спаја, знање нас штити“ Татјане Глигић, ученице осмог разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ Приједор; пјесму „Дјечији осмијех“ Милице Шљивић, ученице шестог разреда ОШ „Десанка Максимовић“ Станари; пјесму „Не дам!“ Матије Илића“, ученика шестог разреда ОШ „Георги Стојков Раковски“ Бања Лука; пјесму „Балон град“ Саре Анџић, ученице петог разреда ОШ „Бошко Буха“ Штрпци, Увац; причу „Змијањче“ Анђеле Шевић, ученице осмог разреда ОШ „Вук Караџић“ Нови Град; пјесму „Душе се буде у прољеће“ Миле Бабић, ученице шестог разреда ОШ „Данило Борковић“ Градишка; причу „Моја бака“ Еме Радановић, ученице осмог разреда ОШ „Никола Тесла“ Дервента; пјесму „Ћирилица се пише срцем“ Дајане Пајић, ученице седмог разреда ОШ „Ђура Јакшић“ Подновље.

Награђена прича: "Мој разговор с Петром Кочићем

Једног јутра, кад је Мањача била обучена у бијелу измаглицу, сјела сам под стари орах иза наше куће и затворила очи. Хтјела сам да чујем тишину, али онда као да је неко проговорио. „Знаш ли ти, дијете, чије кораке носиш кроз ову земљу?“ Тргла сам се. Испред мене старац са брковима, штап у руци, поглед оштар али топао. „Ко сте Ви?“, шапат ми једва изађе из уста. „Ја сам Петар Кочић, дијете. Син ових брда и борац за правду. Дошао сам да ти кажем: не заборави ко си!“  У мени све задрхти. Гледала сам га као да гледам у саму Мањачу – обиљно, пркосно и поносно.  „Али, шта ја могу? Ја сам само обична дјевочица са села.“ Насмијао се. „И ја сам био дјечак са Змијања. Нису вјеровали да ћу ишта промијенити. А ја сам вјеровао. Писао сам. Говорио. Викао. За правду. За народ. За ову земљу. Ти можеш више него што мислиш.“ У том тренутку као да се цијели крај пробудио. Краве су замукале, птице полетјеле, а сунце пробило маглу. И у мени се пробудило нешто старо, дубоко – инат, жеља и понос. Петар Кочић није био само писац. Био је гром у гласу народа. Имао је перо које је парало неправду и срце које је куцало за слободу. Кад сам отворила очи, више га није било. Само камен на којем је неко урезао: „Кочић живи док га памте!“ И ја сам одлучила. Памтићу. И писаћу. И борићу се ријечима, баш као он. Јер није лако бити дијете са Змијања, али је часно.

(Валентина Шућур, 6. разред, ОШ „Петар Кочић“ Кола, Бања Лука)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.