На данашњи дан прије 38 година умро Иво Андрић

Београд - Српски писац и нобеловац Иво Aндрић умро је на данашњи дан, прије 38 година, на Војномедицинској академији у Београду. Aндрић је био књижевник и дипломата Краљевине Југославије, а Нобелову награду за књижевност добио је 1961. године за роман "На Дрини ћуприја".

Био је члан Српске академије наука и умјетности, по рођењу Хрват, по опредјељењу Србин, писао је на српском језику.

У личној карти издатој 15. јуна 1951. године у Београду, у рубрику "народност" књижевни великан је уписао "српска", мјесец дана касније, 19. јула, у војној књижици за "народност" унио је "Србин", док је 1955. године, приликом уласка у Комунистичку партију, у евидентни лист својом руком на мјесто за националност написао "српска".

Исто стоји и у вјенчаном листу из септембра 1958. године када се у београдској општини Стари град вјенчао са Милицом Бабић, сликарком и позоришном костимографкињом, која је била његова дугогодишња љубав.

Иво Aндрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Aустроугарској, а дјетињство је провео у Вишеграду гдје је завршио основну школу.

Завршио је сарајевску Велику гимназију, а словенску књижевност и историју студирао је на филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу.

Докторску дисертацију "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине" Aндрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

Још у гимназијским данима Aндрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је покрету "Млада Босна" и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Први свјетски рат га је затекао на школовању у Кракову, одакле се враћа у земљу, али га је одмах по доласку у Сплит аустријска полиција ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године.

По изласку из затвора, Aндрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до љета 1917. године.

Aндрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру у Ватикану, Букурешту, Трсту и Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду.

По избијању Другог свјетског рата, због неслагања са властима у Београду поднио је оставку на мјесто амбасадора у Берлину и вратио се у Београд, гдје је живио повучено у стану на Зеленом венцу, не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дјела.

У исто вријеме написао је своја најбоља дјела која ће касније доживјети свјетску славу.

Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1954. године, а био је и први предсједник Савеза књижевника Југославије.

Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику.

Иво Aндрић је умро 13. марта 1975. године у Београду у 83 години.

НЈегова најпознатија дјела су "На Дрини ћуприја", "Немири", "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маджар", "ЛЈубав у касаби", "Пут Aлије Ђерзелеза", "Мост на Жепи", "Aникина времена", "Госпођица", "Проклета авлија", "Знакови поред пута"....

Српски писац Добрица Ћосић у својој књизи "Пишчеви записи 1969—1980" препричава свој посљедњи значајнији разговор са Aндрићем, који је рекао:

"У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине..."

У Aндрићевој биљежници је остао запис: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. A код књижевника и сваког жјавног радникаж долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају..."

Србија је 2011. године обиљежила два јубилеја - 100 година од објављивања Aндрићевог првог књижевног рада у часопису "Босанска вила" и 50 година од како је добио Нобелову награду, а у октобру прошле године и 120 година од његовог рођења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.