Момчило Петровић, књижевник и публициста, за “Глас Српске”: Историју можемо да волимо и без уљепшавања

Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник, публициста и новинар Момчило Петровић, објашњавајући, колико је изненађен реакцијом публике на поменуту књигу. Познати аутор каже да није сигуран да ли су заслуге за то само на њему, али да је поносан на оно што је урадио у првој, али и другој књизи, која је недавно објављена у издању “Лагуне”.

- Од септембра 2021. до данас та је књига непрестано била или прва на “Лагуниној” топ-листи публицистике, или близу прве. Не усуђујем се да мислим да ја у свему томе имам велике заслуге, пре ће бити да су се у космосу сложиле неке коцкице... Исто тако, не усуђујем се да предвиђам судбину “Нових 147 прича из занимљиве историје Срба”. Реч је, практично, о наставку, другом делу исте збирке прича, али ко зна - додаје он.

ГЛАС: Нису сви благонаклоно реаговали што сте показали друго лице одређених дешавања српске историје о којим је створена широко увријежена, али научно не баш тачна слика у колективној свијести нације.

ПЕТРОВИЋ: Нису ни могли сви да буду задовољни. Писао сам, рецимо, о томе како су свој “први милион” између два светска рата зарадиле неке породице чији се изданци и дан-данас оглашавају, тражећи повратак национализоване имовине. Чињеница да су се обогатили ропским радом деце и поткупљивањем министара, о чему ја детаљно пишем, не уклапа се у слику којом они желе да се представе јавности. Или ово: Београд је до скоро планирао подизање споменика Влади Илићу, градоначелнику од 1935. до 1939. године... јер је поклонио своје земљиште за зоо-врт, а ја пишем да је Влада Илић то земљиште, и остало што је имао, купио од богатства стеченог тако што је српској војсци пре Првог светског рата испоручио два милиона трулих опанака - за здраве паре. Па кад пишемо о “албанској голготи”  требало би да знамо да су се војници смрзавали јер им се обућа распала после неколико дана.

ГЛАС: Парадоксално је да је дигитализација скратила и олакшала пут према историјским чињеницама, али чини се да без обзира на повећану доступност, никад нисмо били подложнији заблудама и митоманији о нашој прошлости?

ПЕТРОВИЋ: Митоманији и заблудама о прошлости одувек смо били склони. Ево примера: у другој књизи, међу “Нових 147 прича...” налази се и она о родољубљу Јове Јовановића Змаја. У његово време, у другој половини 19. века, није било песника који је ватреније позивао да се гине за отаџбину, али кад је он сам позван у српско-турски рат, да буде лекар на фронту - није се одазвао. Наводно му није био понуђен довољно висок чин! Није хтео да буде санитетски капетан друге класе, него мајор... Побегао је у Нови Сад да уређује некакве патриотске новине. Наравно, нисмо ми ни у овоме гори од других. Где год се окренете, исто је: Хрвати, Бошњаци, Македонци, Бугари... Ајмо даље: шта је величање Мусолинија у Италији, него плод заблуде? Ово у Русији и Украјини добрим делом се правда историјом, мада су погледи на њу дијаметрално супротни. Да на крају додам и један смешан детаљ: познато је да усташофилски навијачи у Хрватској имају стадионски поклич: “У бој, у бој, за народ свој!” Не знају, међутим, да је то стих напред поменутог Змаја и да је стих из српске родољубиве песме...

ГЛАС: Ко је и да ли уопште постоји кривац за такво стање или смо мање-више постали дио глобалног тренда, отупљивање јавности гомилом безвриједних и површних информација?

ПЕТРОВИЋ: Не знам ко је кривац, али да нас затрпавају безвредним и површним информацијама, затрпавају нас, и то лопатама! Још мало, па ће нас угушити... Једину утеху налазим у текстовима хроничара од пре педесет и стотину година, који су се на власт исто жалили на површност нових генерација, на баналност садржаја ондашњих медија, на занемаривање културе науштрб јефтине забаве... па смо, ето, преживели. Можда ће тако бити и овог пута? Уосталом, немам утисак да се данашњи млади нараштаји жале на стање описано у вашем питању и у првој реченици мог одговора. Бог нека им је у помоћи!  

ГЛАС: Једна од Ваших књига “Коју славу славиш” о српским славским обичајима, такође, је постала бестселер, али је на неки начин и открила да без обзира на често позивање на нашу славну традицију нисмо претјерани познаваоци исте.

ПЕТРОВИЋ: Престрого судите. Зна се за ону “колико села - толико обичаја”... а обичаји се не кодификују и не бележе, неге преносе с колена на колено усмено и у том преношењу мењају. СПЦ је тек средином 19. века израдила правила за слављење слава. Осим тога, имали смо педесетогодишњи период комунизма па се тада доста позаборављало, а онда, после тога, у хитњи да докажемо своју правоверност, отишло се у другу крајност и у друге грешке... Могао је овај одговор да буде и краћи: какви смо верници, такве су нам и славе. Кад бисте инсистирали на слави као на породичном и достојанственом празнику, половина би престала да слави! То су они што им светац служи за показивање материјалног статуса или степена успеха у друштву.

ГЛАС: Бавећи се овим темама да ли сте били обрадовани, запањени или разочарани неким открићима или их просто схватате као дио скривене историјске прошлости, онаквим како су се десиле али су модификоване у складу с “интересом епохе”? Колико је тешко сачувати ноту ауторске објективности и не заузети став у сусрету с оним што мијења чак  и личну перспективу историје?

ПЕТРОВИЋ: Заиста сам се веома трудио да оно што пишем одговара чињеницама. Јер једна нетачност дала би шарлатански карактер целој књизи. У том смислу, верујем да сам био објективан. Ауторски став се огледа у избору прича и он може да се наслути и из онога што сам до сада рекао у овом интервјуу. Мислим да се народ и његова историја могу волети и без њиховог улепшавања.

ГЛАС: Дуго година се бавите новинарством, Ваше репортаже имале су култни статус због врло специфичног кључа писања са лица мјеста, радили сте и данас радите као уредник, пишете у водама публицистике или књижевности. Како Вам се чини наше новинарство данас?

ПЕТРОВИЋ: Звучаћу као остарели намћор, али нимало ми се не допада оно што се данас у Србији назива новинарством. Озбиљних и правих новина нема. Дневни листови претворили су се у таблоиде забављене убиствима и наводним селебритијима, а оно мало недељника, стицајем околности, у досадне политичке брошуре. Права новинарска прича истерана је из новина! Другачије, ваљда, није ни могло да се деси кад су издавачке куће приватизоване. Онај ко је у њих уложио паре очекује да му се капитал врати с профитом. Зарада од продаје и огласа у новинама јесте мала, јер је тржиште мало па се до великих пара долази заобилазно, новине власнику доносе политичку позицију, а тек она богато враћа уложено. За овакву операцију прави новинари нису ни потребни, ангажују се јефтини извођачи радова па имамо ово што имамо, ништа. Све се то правда двема великим лажима: “Интернет је угушио штампане медије” (није, него људи неће да купују смеће на киоску кад има џабе на телефону) и “Народ то воли!” Зна народ за боље, али  тога нема... 

Михаило Обреновић

ГЛАС: Најављивали сте роман о Михаилу Обреновићу, једној врло занимљивој и нетипичној личности у плејади наших владара, који је остао у сјенци како других чланова своје породице, тако и супарничке династије Карађорђевић. Шта можете да нам кажете о томе?

ПЕТРОВИЋ: Радим на тој књизи. Али “мало руках, а снага малена...” Ове године се навршавају два века од његовог рођења, па ће се можда о Михаило Обреновићу више говорити. Занимљиве су бројне и јасне паралеле између његове судбине и онога што се десило Зорану Ђинђићу: водили су Србију у преломним моментима (истина, који нису такви?), наилазили су на веома јаке отпоре и убиле су их групе анонимуса из криминалног миљеа. А политичка позадина и једног и другог убиства никада није одгонетнута.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.