Мирко Вуковић: Ни тројцем не управљају тројица

Ово је, рекао бих, "два у један" питање. Па, кренимо редом: откуд ја у књижевности? Питање је упућено на "погрешну адресу", њега би требало поставити Ономе ко засигурно неће хтјети (дакле: не неће моћи, него - неће хтјети) да одговори на њ'. Своје књижевно вече у И. Илиџи, које је и било повод за овај разговор, почео сам стиховима једне своје пјесме: "Ни тројцем не управљају тројица./Четврти неко без лица, /четврти неко,/ ипак", а потом сам отпојао дио 136. псалма да бих, заправо, призвао тог четвртог неког.

Рекао је ово за "Глас Српске" Мирко Вуковић, писац и пјесник објашњавајући откуд у свијету књижевности. Бањалучки умјетник, који је прошле седмице гостовао  на 23. Фестивалу поезије за дјецу и младе одржаном у Источном Сарајеву, уз врло запажено књижевно вече, додаје да одговор на ово питање није у његовим рукама, већ Оног ко држи све конце у рукама.

- Дакле: откуд ја у књижевности? Вјероватно откуда и Ви у новинарству, откуд Новак Ђоковић у тенису, откуда мој друг, др Предраг Илић, у коњарству. Не вели се тек тако Господ Сведржитељ, Све - држитељ држи овај прегојени свијет о концу своје љубави, Све - држитељ држи све наше конце у својим рукама, што ће рећи, сваком од нас даје помно бирану улогу у овоме свијету. А, опет, свака та појединачна улога је "написана" тако да кореспондира са другим ролама. Св. Максим Исповједник каже: "Сви смо створени једни због других". Његош, пак: "Над свом овом грдном мјешавином/ипак умна сила торжествује". Не знам откуд ја у књижевности, и нема потребе да знам, све док знам ко држи конце и ко је четврти на моме тројцу - наводи Вуковић.

ГЛАС: А други дио "два у један", која је Ваша примарна преокупација у умјетности?

ВУКОВИЋ: То најдиректније произлази из овог "првог". "Господар" ми је, неспорно, дао таленат (пет, два, један? - не знам, али сам и на једном бескрајно захвалан), не желим, кад се врати, да чујем из својих уста: "Знао сам да си тврд човјек, жањеш гдје ниси посијао, и скупљаш гдје ниси вијао"... Не из неке сујевјерне бојазни, него зато што сам на својој биједној кожи, на свом животићу осјетио колико Он није "тврд човјек" и како је мекотна Његова "душа". Са тим искуством могу да устврдим: Ко год је једном осјетио љубав Божију на себи, касније више не може да живи без ње. Може да падне, изда, може да залута, али ће му увијек силно недостајати. Поводом моје прве књиге, на РТС-у, у омладинској емисији "Гаража" ишао је прилог неуобичајено дуге минутаже. 
Након тога друг ме води у манастир Црна Река, код свог духовника, оца Николаја, кога је био глас о прозорљивости. Друг оцу прича ово што ја Вама говорим, а он ме не удостојава погледа, гледа у даљину и каже: "Како је то тужно, добијете толико простора да се обратите најширем аудиторијуму, а ви немате ништа душекорисно да им поручите, него причате о својим љубавима". (Ријеч је о књизи љубавне поезије!) Тада сам рекао себи: Вуковићу, или ћеш имати нешто да поручиш, или више нећеш писати! То је преломна тачка у мојој "књижевној жизњи". Све чиме ћу се занимати, и све што ћу потом написати, заправо је покушај да не изневјерим тај мали, лични косовски завјет (јер, ово што причам се догађа у мојим студентским данима, на Косову).

ГЛАС: Да ли сте својевремено видјели себе између редова поезије и књижевности?

ВУКОВИЋ: Нисам ја имао ни времена ни простора да "се видим", ја сам "био у"! Био сам "ин"! Нисам имао прилику да се видим "са стране". Или, да искористим сликовити потенцијал Вашег питања: ја сам се од малих ногу сукао међу тим редовима, плијевио, нагртао, чепркао, чупкао заперке, сладио се плодовима. И, што је најбитније (мени најбитније) заувијек остао омађијан озрачјем тог малог "рајског повртњака". 
Главом сам на земљу пао поред оца књижевника и наставника српског језика. Опасан његовим књигама и стално пропиткиван (уздуж и попријеко) у вези са граматиком и језиком. Брату и мени ништа није имало толику слаткоћу забрањенога воћа, колико да кришом, док је он на послу, претурамо по његовим рукописима. Неке од тих, тако откривених, његових пјесама су ми трајно обојиле оптику и зачиниле живот. Пјесме попут "Плач будне траве" или "Проведи једну ноћ у шуми" су трајно пробудиле моју сензитивност за свијет који ме је окруживао. У свом роману, у поглављу "Што мачка роди" (наставак је, наравно, "то мише лови"!), сам се нашалио са тим: "Мој отац, писац и сам, највише је волио Васка (и Диса! Ја сам, можда, волио и неке друге, али шта то вриједи кад је он волио Попу и овог из Заблаћа!)."

ГЛАС: Рођени сте у Црној Гори, а били сте својевремено и на Косову. Шта сте тамо радили и куда Вас је пут живота одвео?

ВУКОВИЋ: Мој живот, што би Ђока Балашевић рекао, то је "Рат и мир"! И кад смо код Толстоја, ја сам у дјетињству прочитао његово "Дјетињство, дјечаштво, младост" и помислио: Какав је живот тај човјек имао, о чему ја да пишем са оваквим тривијалним животићем! Међутим, "живот пише романе" и свачији је живот роман за себе, у то вас сам живот увјери. Питање мјеста и околности мог рођења је толико компликовано да га морамо заобићи "у широком луку", али - да, ја сам из  Црне Горе, одрастао сам у колијевци Србије, у Старој Рашкој, у Новом Пазару, студирао на Косову, тамо у цркви Св. Николе у Приштини сусрео Бога, крстио се у Високим Дечанима, на литургије одлазио у Косово Поље, на вечерње у Грачаницу, Господ ми је након петнаест година помоћу чудотворне лозе Св. Симеона са Хиландара подарио сина (чиме нас је "ородио" са Св. Симеоном и Св. Савом), посљедњих четврт вијека живим у Републици Српској... Шта више један Србин, један "Сораб", раб Божији, да пожели од живота?!

ГЛАС: Како, по Вашем мишљењу, приближити поезију дјеци, и да ли је то тешко у тренутној поплави дигиталних технологија, друштвених мрежа и свега што они носе са собом - да ли су дјеца заинтересована за поезију?

ВУКОВИЋ: Чујте ово: кад год смо се мој син и ја, још док је био сасвим мали, враћали са села у стан, ја бих наглас (дискретно, али "за његове уши") у ауту изговарао вечерње молитве, при томе појући тропаре, Достојно јест, Отче наш, на црквенословенском. У једном тренутку он, ничим најављен, почиње да поје са мном - зна мелодије, зна црквенословенски (тепа, али зна). Крајичком ока видим да очекује моју реакцију. Искулирам, завршимо вечерњу, а он ће: "Тата, јесам ли био добар?" Добар? Био си савршен, мачору мој. Он ће на то: "Вредело је слушати те три године!" То вам је принцип по којем функционишу ствари када су дјеца у питању. На том принципу функционише васпитање и, ако хоћете, чување традиције. Ту телефони, фејсбуци и такве дрангулије не могу ништа ако - наглашавам! - ако се на вријеме ствари поставе на право мјесто. Наравно да не можете очекивати да ће ваше дијете вољети поезију, школу, знање, културу, духовност или било шта са овог списка који би требало да буде А списак (а није, видимо!) ако му са годину дана тутнете телефон у руке да бисте ви могли да "фејсбучите" и четујете са којекиме. Да бисте "имали времена за себе"! Другим ријечима: ако препустите да ваше дијете васпитава телефон, справа, а не ви. Српска изрека вели: Шта си посијао, то ћеш и пожњети. То је, напросто, тако. Најбоље и најчистије што имамо, то су дјеца. То су чисте табле у које ми уписујемо то што уписујемо. Ако фаворизујемо Бају Малога, кафанским пјеваљкама дајемо предност над професорима, интелектуалцима и умјетницима, ако смо обесмислили образовање и морал, ако јавне личности још јавније простаче, псују и демонстрирају незнање и примитивизам - то је оно што смо уписали у те "табуле чисте". Сами "збрајајте" шта ће бити ако им понудимо нешто супротно од ових сплачина. Ако им, рецимо, понудимо ту поезију. Учинили једно или друго, учинили нажао или на корист нашој дјеци, над нама као мач висе оне ријечи Господње: "Уколико учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте". 

Као младић, са својим кумом Бошком Главчићем из "Краљева града" одлазим у манастир Св. Стефана код Врања, гдје је игуманија била његова сестра Стефанида, а духовник отац Пајсије, бивши игуман Хиландара. Испомажемо на изливању плоче. Љето, четрдесет степени, мозак кључа, а отац Пајсије лицем према Сунцу, у мантији, са прслуком, жмури и окреће бројаницу. Неки мајстор му добаци: "Је ли вруће, оче?", а он ће: "Јесте, ко то примећује." Какав је положај књижевника данас? Мој одговор је: Јесте - ко то примјећује! Ја сам одлучио да се не бавим положајем (својим, или било чијим), него да се бавим - књижевношћу! Мени се то чини као паметнији избор. Они који "то примјећују" и којима је до положаја, бавиће се, и баве се, тиме. Међутим, сви морамо знати да нико не може имати и јаре, и паре. Што се мене тиче, јаре ми је увијек било љепше, чистије и мирисније од пара. А, ево, прољеће је и сваког тренутка очекујем да ми се козе појаре, једва чекам да узмем јаренце у руке, омиришем га и замекећем себи у браду: "Факат мирише б'јеее-ло".

ФЕСТИВАЛ

ГЛАС: Како бисте оцијенили овогодишњи, 23. Фестивал поезије за дјецу и младе, одржан у Источном Сарајеву?

ВУКОВИЋ: Ово ће бити најкраћи одговор у овом интервјуу. С разлогом. Не желим да ичим разводним ово што желим да кажем: Витомир Митрић је човјек који ради један велики, прегалачки и насушно потребни посао, не само за Источно Сарајево него и за цијелу Републику Српску. И то не само овим фестивалом него и свим књижевним, позоришним и филмским фестивалима које организује у овим оскудним и више но неблагонаклоним околностима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.