Милан Вулић за "Глас": Живот без пјесника је незамислив

Неко је у потрази за апсолутним истинама, неки су сигурни да су њихове истине апсолутне, а трећи сумњају, не само у истине првих и других, него и у сопствени сљедећи корак. Моје ваљда (и "Ваљда") је исходиште и одредиште ликова из прича (тачније, људи који су послужили као основа ликова).

Рекао је ово за "Глас Српске" писац Милан Вулић, коментаришући наслов своје друге књиге "Ваљда", која је изашла у издању Службеног гласника Републике Српске неколико година након његове збирке поезије "Збирка грешака" ("Бесједа", 2017). У периоду између два издања, Вулић је освојио и прву награду на конкурсу "Ша феста" и Народне библиотеке "Ћирило и Методије" из Приједора за причу "Помен", која је своје мјесто пронашла управо између корица нове књиге.

Говорећи о суштни ове одреднице, аутор указује на то да поменута ријеч симболизује трајну несигурност животних циљева његових јунака, али и унапријед прихваћено помирење са неуспјехом услијед бројних претходних разочарења.

- Ријеч ваљда је извор и ушће њихових животних ријека и циљеви којима теже су не само трајно, него често и насљедно несигурни и непредвидљиви, па и онда када изгледају сасвим извјесни и докучиви. Тачно је да то ваљда које носимо кроз живот допушта извјесну могућност да ће напор изаћи на добро, али је углавном и помирење са неповољним коначним исходом, јер долази из мноштва пређашњих разочарења, рекао је Вулић.

​ГЛАС: "Ваљда" почиње као пјесничка збирка, али се касније трансформише у прозу. Шта је утицало на овај нетипичан прелаз из лирског у наративни ток унутар ове обимом невелике књиге те како Ви терминолошки дефинишете ово дјело, да ли је то збирка пјесама и кратке прозе, или нешто сасвим друго?

ВУЛИЋ: Модерно би било кад бих рекао да је књига концептуално уређена на овај или онај начин, међутим не сматрам се претјерано модерним, па ни у овом случају није до концепта. "Ваљда" је, прије свега, збирка кратке прозе у коју је, приређујући је, Милан Милошевић укомпоновао стилски и тематски блиске пјесме, а с обзиром на то да се ради о врсном књижевном стручњаку, није било разлога да се претјерано јогуним. Што се мене тиче, књига је својеврстан прелаз из чешће пјесничког у чешће прозни израз у будућности.

ГЛАС: Кроз књигу отварате тему одласка ради зараде, ону класичну драму "трбухом за крухом" која мијења како породичну структуру, тако и појединца. Колику цијену плаћа унутрашњи свијет човјека који је вјечито растрзан између "овдје" и "тамо"? Да ли је та потрага за бољим животом истинско рјешење или само још једна илузија?

ВУЛИЋ: Тему сам отворио, а за детаљно рашчлањивање феномена гастарбајтерског илити печалбарског живота би ми био потребан огроман простор са мноштвом различитих примјера и аргумената за и против. Да ли је одлука права или није зависи од човјека до човјека, од могућности које им пружа живот овдје и живот тамо, од циљева које себи задају и од њихових способности.  У двије приче унутар збирке су два гастарбајтера - један који је стекао и вратио се и други који је стекао све што је мислио, пожелио још и није се вратио. Ни један ни други нису нашли мир, тако да се јасно види која ми је мисао била водиља у списатељском раду. Мени, а није да нисам пробао, живот у туђини има смисла ако са себе "откачим" све ланце који ме вежу за моју земљу, па сам се вратио пошто нисам био спреман ни способан за тај корак, јер бих сагорио у растрзаности. Човјека лако и убрзано убијају немир, неумјереност и вишак жеље подупрт мањком могућности, без обзира на то да ли је чврсто везан за родну груду или је склон одласку трбухом за крухом. Битно је, дакле, у свему наћи мјеру.

ГЛАС: Прошлост односно историја је у књизи присутна као дух који непрекидно нагриза садашњост кроз ратне трауме и пропаст великих и малих. Може ли човјек на овим просторима сачувати достојанство пред налетом историје, или је наш усуд да сваких неколико деценија све наше успомене и рад буду претворени у прах и пепео?

ВУЛИЋ: Достојанство је тешка, често изговорена и ријетко примјерима подупрта ријеч. Ми људе који су независни, не вуку репове и истински су достојанствени, изопштавамо. Наше друштво је тешко болесно деценијама, а ми, умјесто да одстранимо карцином који је захватио наше биће, одстрањујемо људе који су способни да га излијече, а зашто –  зарад ситне краткорочне личне користи. Док год буде тако, поменути усуд ће нас пратити. О томе, између осталог, говори пјесма "Себи у утробу". Кад деструктивност надјача креативност, свако људско стваралаштво је бесмислено, прах и пепео, јер се нема коме пренијети.

ГЛАС: Како пише у рецензији, посљедња петина књиге посвећена је вјечним другопласираним ликовима који живот проводе као подстанари, у дуговима, тражећи спас у ракији и фантазијама о моћи и привлачним женама. Да ли је то бјежање у машту једини начин да преживе сурову стварност, или их управо те неоствариве фантазије спрјечавају да икада изађу из сопственог сивила?

ВУЛИЋ: Тачно је и једно и друго. Бјежање, усљед сопствене слабости да се ухвате у коштац са аномалијама средине и животним поразима, у машту је одличан механизам преживљавања за људе који мисле да је њихов утицај незнатан, а њихов живот исувише вриједан да га жртвују. Самим тим, заокупљени свијетом маште, све дубље залазе у сивило, са тенденцијом да то примијете тек кад сивило пређе у црнило из којег нема повратка.

С друге стране, "дохватићу" се ријечи професора Владете Јеротића:"Човек је фантастично биће. Кад је стваралац, па има фантазију - милина. А кад није стваралац, а има, ми лечимо."

ГЛАС: Тема љубави се не јавља у класичним, романтизованим паковањима. Она је, као и завичај, прећутана, ношена у грчу и обојена меланхолијом, било да је ријеч о тежачком браку Стојана и Грозде или о тајној игри погледа у киоску. Гдје је мјесто љубави данас? Да ли је она на овим просторима преживјела само као прећутана заједничка мука, или живи једино у нашој фантазији далеко од стварности?

ВУЛИЋ: Недавно сам чуо дефиницију да је љубав нераскидива док је овјенчана заједничким стамбеним кредитом. То звучи онако сурово, али не треба бјежати од чињенице да свако вријеме носи своје обичаје, па су и облици "љубави" различити.

Шалу на страну, мјесто љубави је на сваком углу, у свакој улици, на сваком тргу, за сваким столом, у сваком кревету који уједињује и није резервисана искључиво за њих, али углавном је својствена људима који се беспоштедно предају другима. Притом, не мислим само на љубав између емотивних партнера, него и на ону између пријатеља, фамилије... Никад је није било више, а ни мање. Одувијек је једнако распоређена, само различито испољавана и на различите начине експлоатисана. Од експлоатације једног узвишеног осјећања треба бјежати главом без обзира. Од љубави не треба бјежати. Ако вам то звучи патетично, не мари. И до патетике се мора уздигнути.

ГЛАС: У књизи се, кроз критички осврт, провлачи горка теза да се пјесник још увијек препознаје као "сироти забављач маса у недостатку скупље декорације". Како Ви видите позицију и улогу пјесника и писца данас?

ВУЛИЋ: Професор Милошевић је у рецензији указао на то да прост народ тако види пјесника и та његова реченица, иако тачна, простом је народу неразумљива. Дакле, тачно је да је поглед већине на пјесника подозрив, али ако зовемо пјесником свакога ко пише пјесме, живот без пјесника је незамислив. Питање је осјећаја, укуса и тренутка у којем човјек осјети потребу за пјесмом да ли ће одабрани пјесник бити неко од аутора популарних пјесама попут Енвера Шадинлије, Марине Туцаковић, Алдина Курића, Лазе Пајчина, Томе Здравковића или неко од класичних пјесника попут Владислава Петковића, Бране Петровића, Ненада Грујичића, Љубивоја Ршумовића, Љубомира Симовића. Што се прозаиста тиче, у незавидној су позицији. Мало смо тржиште да би писац могао да преживи искључиво од писања. Нема системских рјешења попут дугорочних стипендија, издавачи су нам мали и немоћни, али се боре, а имамо талентованих писаца којима ваља дати мало вјетра у леђа како би се посветили стварању.

ГЛАС: Књига је објављена у издању "Службеног гласника" и недавно сте одржали промоцију у Бањалуци. Какви су даљи планови око промоције и генерално око књижевне каријере, иако живимо у временима незахвалним за планирање?

ВУЛИЋ: Запосленима из Службеног гласника сам захвалан на труду који су уложили и времену које су ми посветили, као и на промоцији коју су организовали. Поред уредника Стеве Грабовца и директора Лукића, посебно захваљујем на односу и уложеном труду Данијели Јоксимовић. Таква пажња и однос није мала ствар за невеликог ствараоца. Што се даљих промотивних активности тиче, планирам за сада промоцију у Приједору и договарам промоцију у Новом Граду, али мјеркам праву прилику и прави термин.

И даље сам кувар на привременом књижевном раду, тако да је будућност магловита и тешко предвидљива. Још бишћем по прошлости, пишем нову књигу, али мањак времена условљава завршетак започетог. Биће, у сваком случају, нешто ново у мало краћем временском размаку него што је био између прве и друге књиге; ваљда.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.