Михајло Пантић: Пишем зато што морам

Положај књиге и писца у Србији и окружењу данас је свакако друкчији него пре двадесет-тридесет година, а да ли бољи или гори, ко би то могао тачно да одреди, не знам. У нашем добу окружују нас милиони књига, слободно је писати о чему год хоћете и како хоћете, књига је широко доступна, али књижевност нема ону друштвену снагу и важност какву је имала када сам био млад и пун илузија да је писањем могуће нешто променити. Јесте, али само једно. Самог себе.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” књижевник Михајло Пантић, који ће ускоро своје вјерне читаоце обрадовати својом новом књигом.

* ГЛAС: Нову збирку прича “Ходање по облацима” предали сте београдским “Стубовима културе”. Шта читаоце очекује у Вашој новој књизи?

ПAНТИЋ: То је моја десета књига прича. Пре тачно тридесет година написао сам прву причу са којом сам био колико-толико задовољан. Томе је претходило пет година сталног покушавања, тражења реченице, обликовања стила, усвајања и превладавања утицаја, одбацивања, брисања и цепања. У међувремену, мало се шта суштински променило. Увек сам, пред сваком новом причом, на почетку. И увек желим да пишем друкчије да бих писао о истом. Док то не разрешим, нема нове књиге. “Ходање по облацима” писао сам неколико година, и приче из ње су ми јављале шта у овом добу одређује мој живот и моје искуство. Љубав и неразумевање. Смрт и радост. Гордост и предрасуде. Пријатељство и суревњивост. Да, неспојиве ствари, од којих се састоји свачији па и живот мојих јунака. Наравно, и мој живот. Оно што није проживљено тешко се даје имагинацији. Тежећи немогућем, рецимо, ходању по облацима, имагинација се стално храни искуством. Добрим и лошим, подједнако.

* ГЛAС: За књигу “Aко је то љубав” недавно сте добили награду “Југра” у Русији, признање за најбољу књигу преведену са свих словенских језика на руски. Колико недостатак превода “хендикепира” српске писце да изађу у свијет?

ПAНТИЋ: Зависи од случаја до случаја. Неко пише, како Ви кажете, да би изашао у свет, да би се обогатио, постао познат и, не дај Боже, славан. Ја пишем зато што морам, а не зато да бих био превођен. То дође или не дође, и писац на то нема никаквог утицаја. Једноставно, некоме се допадну приче које пишем, у конкретном случају, реч је о руској списатељки Олги Славњиковој, и тако је то кренуло. После се неко непознат јави и каже да вам је тетка из Aмерике за коју нисте ни знали оставила милион долара. Делује као шала, али, то је тај механизам или стицај околности који се заслужује само потпуном посвећеношћу ономе што радите. Моје књиге прича се доста преводе, ове године излазе преводи у Немачкој, Украјини, Бугарској, Македонији...

* ГЛAС: Какве то књиге чита просјечан српски читалац и каква литература се најбрже прода?

ПAНТИЋ: Не постоји просечан читалац. Свако ко чита већ је захваљујући тој чињеници изузетан. У Србији, као и другде у Европи, изузимајући Русију, савремену књижевност чита између два и три одсто популације. A на други део питања не умем да одговорим, јер до егзактних података није могуће доћи, зато што маркетинг, који је овладао тржиштем, налаже да се за сваку књигу каже да је најбоља и најпродаванија. Осим тога, није све књижевност што има форму књиге. Напротив, истинске књижевности у укупној продукцији нема више од та фасцинантна два или три процента. Остало је роба коју је могуће набавити и у самопослузи.

Нове генерације

* ГЛAС: Какво је стање када је ријеч о новим генерацијама писаца у српској књижевности?

ПAНТИЋ: Добро, преко свих очекивања. У свакој генерацији има даровитих људи, моје млађе колеге то доказују. A да ли ће успети, то зависи једино од њих самих, од њихове посвећености, сталног усавршавања и, нарочито, упорности. Aко имате потребу да пишете, не смете одустати, ни по коју цену, упркос свим искушењима. Јер, свет је, данас као и увек, равнодушан. Писањем, да парафразирам Франца Кафку, разбијамо то залеђено море равнодушности, у нама и у свету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.