Mihajlo Pantić: Pišem zato što moram

Položaj knjige i pisca u Srbiji i okruženju danas je svakako drukčiji nego pre dvadeset-trideset godina, a da li bolji ili gori, ko bi to mogao tačno da odredi, ne znam. U našem dobu okružuju nas milioni knjiga, slobodno je pisati o čemu god hoćete i kako hoćete, knjiga je široko dostupna, ali književnost nema onu društvenu snagu i važnost kakvu je imala kada sam bio mlad i pun iluzija da je pisanjem moguće nešto promeniti. Jeste, ali samo jedno. Samog sebe.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” književnik Mihajlo Pantić, koji će uskoro svoje vjerne čitaoce obradovati svojom novom knjigom.

* GLAS: Novu zbirku priča “Hodanje po oblacima” predali ste beogradskim “Stubovima kulture”. Šta čitaoce očekuje u Vašoj novoj knjizi?

PANTIĆ: To je moja deseta knjiga priča. Pre tačno trideset godina napisao sam prvu priču sa kojom sam bio koliko-toliko zadovoljan. Tome je prethodilo pet godina stalnog pokušavanja, traženja rečenice, oblikovanja stila, usvajanja i prevladavanja uticaja, odbacivanja, brisanja i cepanja. U međuvremenu, malo se šta suštinski promenilo. Uvek sam, pred svakom novom pričom, na početku. I uvek želim da pišem drukčije da bih pisao o istom. Dok to ne razrešim, nema nove knjige. “Hodanje po oblacima” pisao sam nekoliko godina, i priče iz nje su mi javljale šta u ovom dobu određuje moj život i moje iskustvo. Ljubav i nerazumevanje. Smrt i radost. Gordost i predrasude. Prijateljstvo i surevnjivost. Da, nespojive stvari, od kojih se sastoji svačiji pa i život mojih junaka. Naravno, i moj život. Ono što nije proživljeno teško se daje imaginaciji. Težeći nemogućem, recimo, hodanju po oblacima, imaginacija se stalno hrani iskustvom. Dobrim i lošim, podjednako.

* GLAS: Za knjigu “Ako je to ljubav” nedavno ste dobili nagradu “Jugra” u Rusiji, priznanje za najbolju knjigu prevedenu sa svih slovenskih jezika na ruski. Koliko nedostatak prevoda “hendikepira” srpske pisce da izađu u svijet?

PANTIĆ: Zavisi od slučaja do slučaja. Neko piše, kako Vi kažete, da bi izašao u svet, da bi se obogatio, postao poznat i, ne daj Bože, slavan. Ja pišem zato što moram, a ne zato da bih bio prevođen. To dođe ili ne dođe, i pisac na to nema nikakvog uticaja. Jednostavno, nekome se dopadnu priče koje pišem, u konkretnom slučaju, reč je o ruskoj spisateljki Olgi Slavnjikovoj, i tako je to krenulo. Posle se neko nepoznat javi i kaže da vam je tetka iz Amerike za koju niste ni znali ostavila milion dolara. Deluje kao šala, ali, to je taj mehanizam ili sticaj okolnosti koji se zaslužuje samo potpunom posvećenošću onome što radite. Moje knjige priča se dosta prevode, ove godine izlaze prevodi u Nemačkoj, Ukrajini, Bugarskoj, Makedoniji...

* GLAS: Kakve to knjige čita prosječan srpski čitalac i kakva literatura se najbrže proda?

PANTIĆ: Ne postoji prosečan čitalac. Svako ko čita već je zahvaljujući toj činjenici izuzetan. U Srbiji, kao i drugde u Evropi, izuzimajući Rusiju, savremenu književnost čita između dva i tri odsto populacije. A na drugi deo pitanja ne umem da odgovorim, jer do egzaktnih podataka nije moguće doći, zato što marketing, koji je ovladao tržištem, nalaže da se za svaku knjigu kaže da je najbolja i najprodavanija. Osim toga, nije sve književnost što ima formu knjige. Naprotiv, istinske književnosti u ukupnoj produkciji nema više od ta fascinantna dva ili tri procenta. Ostalo je roba koju je moguće nabaviti i u samoposluzi.

Nove generacije

* GLAS: Kakvo je stanje kada je riječ o novim generacijama pisaca u srpskoj književnosti?

PANTIĆ: Dobro, preko svih očekivanja. U svakoj generaciji ima darovitih ljudi, moje mlađe kolege to dokazuju. A da li će uspeti, to zavisi jedino od njih samih, od njihove posvećenosti, stalnog usavršavanja i, naročito, upornosti. Ako imate potrebu da pišete, ne smete odustati, ni po koju cenu, uprkos svim iskušenjima. Jer, svet je, danas kao i uvek, ravnodušan. Pisanjem, da parafraziram Franca Kafku, razbijamo to zaleđeno more ravnodušnosti, u nama i u svetu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.