Маројевићеви “Остаци света“ овјенчани “Троношким родословом"

Танјуг
Маројевићеви “Остаци света“ овјенчани “Троношким родословом"

БЕОГРАД - Књижевнику Игору Маројевићу данас је уручена награда “Троношки родослов“ за роман “Остаци света“ (2020), а Маројевић је овом приликом изјавио да, баш као што је“Троношки родослов“ учествовао у подсјећању на српски средњевјековни мит, тако и његова књига говори о “националном миту из 20. вијека, ''базираном на чистом страдању'' “.

“Оно што важи за народ који се труди да буде просвећен закономерно је за индивидуалца који мора да уђе дубоко у анализу, макар уз помоћ “лекара за душу“, како би промотрио узроке својих и туђих грешака или разних врста губитака како би наставио даље“, навео је Маројевић данас при уручењу награде, које је уприличено на мјесту разрушене библиотеке на Косанчићевом венцу.

Универзитетски професор, љекар и књижевник др Горан Милашиновић, који је био предсједник жирија за додјелу ове награде, навео је да је задатак жирија да одабере добитника био “веома лак и пријатан“.

“Игор Маројевић је у “Остацима света“ рекао да се не слаже са Адорном, који је једном написао да после Аушвица више не треба писати поезију, да је то срамота... Питање насиља и зла 20. вијека, који је Игор назвао “веком логора“, јесте једна од тема која се не провлачи кроз литературу тако често. Већина писаца је избегава, а темом Аушвица се до сада бавило свега неколико њих“, наводи Милашиновић и додаје да је то веома тешка тема која изискује велику храброст писца да се с њом ухвати у коштац.

По мишљењу Милашиновића, “Остаци света“ су далеко више на траговима филозофије Хане Арент о баналности зла, а Маројевић заправо жели да каже да насиље и зла у 20. вијеку јесу нешто на шта литература може дати одговор.

Како Милашиновић објашњава, за разлику од Хане Арент, Маројевић у овом роману посматра зло како из угла жртве, тако и из угла џелата, и користи врло специфичан начин приповиједања, односно “наративни комплекс штафете“.

Овај начин приповиједања представља прелазак једне приче у другу и има своју значајну симболику - по речима Милашиновића, “тако се свака од прича у роману доживљава као нешто што има везе с претходним, а истовремено и нема никакве везе с тим“.

“По мом схватању, Игор у овом роману жели да каже да је ситуација у којој се савремен човек налази исти онај егзистенцијалистички угао из којег се посматра цео 20. век - век материјализма, нихилизма и Ничеовог проклетства, век без оријентације“, закључује Милашиновић.

В.д. управника Народне библиотеке Србије, писац Владимир Пиштало навео је да му је веома драго што је додјела награде уприличена баш на мјесту разрушене библиотеке на Косанчићевом венцу јер оно само представља “остатке света“.

“Овде се догодила једна од највећих трагедија у Другом светском рату, а сада говоримо о једном од највећих уништавања људских бића“, рекао је Пиштало.

“Један од ликова у овом роману каже да је Други светски рат јако подигао искуство грозе у човечанству. Ја мислим да је то искуство постојало одувек, само су људи њега постали свеснији, а један од тих људи је управо Игор Маројевић. Он мисли да најпре живети није мала ствар, као ни говорити о животу, а искуство грозе постоји управо у изражавању тога какав је живот“, истиче Пиштало и додаје да се Маројевић бави алтернативним односом према животу, за шта је заиста потребна вјештина.

Маројевићу је признање додијелио Слободан Џагић, директор Подрињског културног клуба, који је заједно са Шабачком епархијом оснивач ове награде, а која се додељује већ девет година заредом.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана