Лука Грбић, глумац, за “Глас Српске”: Предавањем страху клизимо у пропаст

Рекао је ово за “Глас Српске” млади глумац Лука Грбић, који је био један од учесника недавно одржаног фестивала “Кестенбург” у Бањалуци, гдје је са колегама с Факултета драмских уметности Београд одиграо комад “Грета из Фауста”. Грбић је широј јавности познат по улози Ненада Мараша у серијалу “Јужни ветар” те по улогама у неколико телевизијских серија

- И глумци и позориште кроз историју су пролазили кроз свашта. Ми треба да чувамо снагу поруке коју позориште носи, потребу за изражавањем на тај начин и глад за комуникацијом с публиком - додао је овај глумац, истичући значај које позориште има за њега и његова будућа усмјерења.

ГЛАС: “Грета из Фауста” приказује различите ликове глумаца и режисера те ситуације у којима се налазе. Како сте је припремали?

ГРБИЋ: То је наша испитна представа, а ми негујемо традицију да студентске представе буду што мање режиране те се све на крају своди на чист глумачки задатак. Ово што ми радимо је сегмент нашег школовања, не нужно и представа. Фокусирамо се на унутрашњи рад са собом.

ГЛАС: С обзиром на то да глумите и у позоришту, на филму и у серијама, занима ме гдје бисте рекли да се више проналазите?

ГРБИЋ: Угодније ми је у позоришту, зато што ми више одговара тај приступ раду, а то је да имаш два месеца да спремиш и направиш нешто. Тренутно влада нова мода у снимању, а то је да нема проба. И онда ја са својом замисли уђем у кадар, колега уђе са својом и ту се сретнемо први пут. Некад се деси хемија и буде добро, али потребан је процес. Ја сам љубитељ процеса, не ради процеса, него зато што је значајан, тако да тренутно сам задовољнији радом у позоришту.

ГЛАС: Дакле, у позоришту налазите више слободе?

ГРБИЋ: Ту јесте слобода, јер си један од механизама у великој машинерији, тако да имаш два месеца да износиш предлоге на дату тему и лик, да испробаш разне ствари и видиш како се то уклапа са другим људима.

ГЛАС: С обзиром на то да сте играли у “Јужном ветру”, једном од најпопуларнијих серијала у региону, како посматрате популарност и умјетност наспрам популарности?

ГРБИЋ: Нисам нужно љубитељ популарности, љубитељ сам златне средине. Уметност не сме да буде аутистична, без комуникације са публиком. Представе и позоришта постоје ради публике и никад тај фактор не сме да буде заборављен. Ни театар ни филм не смеју да повлађују публици. Разни садржаји повлађују публици и базирани су на томе да подилазе најосновнијим и најбаналнијим потребама. Ми са сцене имамо право и простор да дамо људима искуство, наше лично или нама битно.

ГЛАС: Сама сврха умјетности је да просто изазове реакцију код посматрача, а не да испуни очекивања.

ГРБИЋ: То је ствар асоцијације публике. Неко реагује на одређене ствари, а неко на потпуно друге. Таква су сва капитална дела. У свему је много слојева и свако има за нешто да се ухвати. То волим - слојевито позориште.

ГЛАС: Колико корона мијења умјетност, ако се осврнемо на различите врсте ограничења у којима живимо?

ГРБИЋ: Имамо историјски примјер циклуса, отварања - затварања, рушења и подизања. То иде у круг, али уметност живи. Но, питање је у ком тренутку тог циклуса ми сада живимо. Још можемо извојевати ову битку, уметност и позориште сви можемо да живимо, али треба да будемо на ти са собом, са личним и искреним потребама и да не дозволимо да нама свет манипулише и да се плашимо. Не смемо да се плашимо да ћемо нешто изгубити или да нешто нећемо имати, жељни постизања, достизања и побеђивања, јер ћемо тада постати главни пулени пропасти.

ГЛАС: Шта бисте могли да нам откријете о Вашим плановима, шта припремате, на чему радите?

ГРБИЋ: Имам много планова и користим овај леп талас што се десио да што више покупим искуства и да што више ствари направим. Имам четврту годину на факсу да завршим, то је примарно па онда позориште.

ГЛАС: Колико отворених и доступних прилика за младе глумце твоје генерације постоји и како доћи до њих?

ГРБИЋ: Прилика је ствар среће. Не бих да будем безобразан и да говорим, али стварно има прилика и треба користити сваки тренутак. У нашем послу је тешко, увек чекамо да нас неко зове, а истина је да имамо шта да радимо док чекамо. Треба да будемо и индивидуални ствараоци, да радимо сами и кад нема прилике, кад нас не ухвати редитељ за крагну и ми да имамо наше страсти, наша бављења, да сами правимо представе и да сањамо о филмовима које ћемо правити или да пишемо нешто. Има опција и прилика за усавршавање, поготово за младог глумца. Могућности постоје, само треба да будемо свесних њих, да будемо храбри и да их прихватимо. То се дешава кроз рад. Не може човек одстранити храброст, па онда радити, за то нема времена. Страх од изласка на сцену могуће је победити само изласком на сцену.

“Кестенбург”

ГЛАС: Какве утиске носите са фестивала “Кестенбург” и какав значај за Вас имају овакве смотре посвећене студентском театру?

ГРБИЋ: Мени је ово први фестивал на којем сам и највише ми је значајан због упознавања колега. Мени је то било најзначајније, да се сусретнемо са колегама из Бањалуке и Цетиња, да видимо како они раде, а при том, све то јако лепо раде. Мени је нешто овакво уживање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.