Љиљана Шарац: Осмијех и лијепа ријеч ништа не коштају, а много значе

До сада сам написала једанаест романа. Први "Опет сам те сањао" посвећен је Ирини Кантакузин познатијој као Проклета Јерина. Други "Где сам то погрешила" бави се психолошким поремећајима и судбином принца Ђорђа Карађорђевића. Трећи наставља низ историјских тема и прича причу о чудесној српској принцези Јелени Карађорђевић удатој у Романове. Заокрет у раду направила сам са два љубавна романа "Старија" и "Старији". О једном несвакидашњем прстену из средњег века писала сам у роману "Златна жила". Бранковићима сам се вратила романом "Ђурђевим стопама". Светим Николом, српским обичајима и традицијом бавила сам се у роману "Док светац бди". Посветила сам се и деци, те су тако настала дела за тинејџере "Анђео с једним крилом" и "Није ми ово требало". Можда овај увод не личи на одговор на постављено питање, али заправо он то јесте.

Рекла је ово за "Глас Српске", књижевница Љиљана Шарац, објашњавајући колико је била изненађена успјехом свог једанаестог романа у каријери "Букет жутих ружа", који је већ мјесецима међу најпродаванијим и најчитанијим књигама на српском језику. Ауторка, ипак, наводи да је до стварања бестселер романа пређен дуг и тежак пут, грађен корак по корак, роман по роман, док није постигнут циљ који је сама себи поставила.

- Зато што сам са сваким написаним ретком, сваким насловом, сваком новом темом и романом, читаву деценију маштала да ће привући већу пажњу читалаца, и "пробити звучни зид" сведене читаности (иако су стизале позитивне реакције оних који су за њих чули). С временом сам схватила и прихватила да сам ја дугопругаш, а не спринтер. Моја кућа се зида полако, с много уложеног труда, енергије, рада, воље и наде. Сваки нови роман померао је границе, ширио круг мојих читалаца, давао је на значају мом раду и стваралаштву. Јасно је било да сам поставила чврсте темеље, да су зидови ту, да ,"изградња", напредује, али да треба да се једном и "укрови".

Е, моја последња књига "Букет жутих ружа" је то учинила, наткрилила је све што сам до сада радила, заокружила целину и помогла и мени и свему што сам до сада радила да не будем негде око или испод радара! Постала је "кров" мог досадашњег рада - рекла је Шарчева.

ГЛАС: Значи, овај роман није било изненађење, већ награда?

ШАРАЦ: Да сам очекивала да ће се то догодити баш са "Букетом", искрена да будем, нисам. Отуда су изненађење и срећа већи. Успех је дошао када сам га прижељкивала, али сам му се најмање надала! Од маја када је роман изашао, налази се у врху "Лагунине" топ-листе најпродаванијих. И даље је тако. Потврду његове тражености потцртао је и овогодишњи Београдски сајам књига на коме је "Букет жутих ружа" био један од најтраженијих наслова. Највеће признање, за мене су, ипак, реакције читалаца који кажу да се мој последњи наслов не испушта из руку док се не прочита.

ГЛАС: Сам роман се наслања на Ваш опус којим доминирају историјски и породични романи, али у овом случају занимљив је фокус на године Ваших јунака. Људи старије доби нису често јунаци књижевности, без обзира на жанровске подјеле, литературом и умјетношћу генерално,  влада тај назовимо га "диктат младости"?

ШАРАЦ: Дуго су људи трећег доба били у запећку као тема када је књижевно стваралаштво у питању. Међутим, последњих година то се значајно променило. Наша књижевница Ивана Димић је 2016. добила НИН-ову награду за роман "Арзамас" који се бави темом старења, деменције, породичних односа на релацији мајка-ћерка. Чувени шведски писац Фредрик Бакман је својим романом "Човек звани Уве" направио светски бум управо темом о неприлагођеном и отуђеном човеку на прагу старости.

Поменуте књиге су привукле толику пажњу (а има још примера) управо стога што су се дотакле свежих, запостављених и занемарених како тема, тако и људи. Мене је истинит догађај "испровоцирао" да о животу жене из унутрашњости која је дошла са снајом у главни град, како би чувале унуку, односно праунуку, изместивши се из свог природног окружења, оставивши за собом пријатеље, родбину, свој праг, напишем "Букет жутих ружа".

ГЛАС:  Баке и деке су некад биле ослонац и чувари породице, данас се узимају здраво за готово, да буду чувари дјеце кад је неопходно или да буде смјештени у установе за старија лица. Како смо постали друштво у којем, нажалост, све чешће имамо мањак емоција и времена за било кога осим оног ко доноси корист и профит?

ШАРАЦ: Док смо гледали своја посла и своје двориште све је било и лепо, и лако, и јасно. Имали смо радно време од 7 до 15, викенди су били слободни, на море се ишло преко синдиката на рате, празници су се проводили на селу, поштовали су се отац и мајка, баба и деда, њихова реч је имала тежину... А онда смо пожелели да опонашамо Запад. Прихватили смо европско радно време (да се на посао иде по мраку и по мраку се враћа), да се ради и недељом, да се путује сваки слободни дан и сваки слободни сат, да се на море не иде у Неум, Сутоморе и Будву, већ у Египат, Танзанију, Мароко... Да би се такви прохтеви исфинансирали раде се по 2-3 посла, нема се времена ни за шта, па ни за породицу, децу, ни старије... Негде смо се на том путу ка "Инстагарм" благостању погубили... Треба нам неко "фино подешавање", да се вратимо на добре старе традиционалне вредности, уз прихватање свих бенефита које савремено доба доноси. Осмех, лепа реч, једно добар дан, ништа не коштају, а много значе. Разговор и са младима и са старима лек је за душу. Породични ручкови, окупљања за трпезом, подсећају све нас шта је битно, а шта је небитно.  Од породице, медија, школства, све зависи!

ГЛАС: Један врло занимљив лајтмотив, који је садржан у цитату са корица књиге "Племенитост и доброта не познају године", у случају Миланке и Вељка, долази додатно до изражаја, јер су питању људи који нису заборавили да је њима помагано, већ се труде цијели живот да помажу другима?

ШАРАЦ: Иако су у зрелим годинама, моји јунаци Миланка и Вељко су најживотнији и најживахнији од свих које сам до сада створила. Они нису идеализовани, напротив, много је људи сличних њима које познајем, који су послужили као прототипови за њихово домаштавање. Обоје су харизматични, препуни животног искуства, несебични, занимљиви, духовити. То су људи који туђу добробит целог живота стављају испред своје. Ако су људи око њих срећни, и они су. Зато су се и препознали као сродне душе када су им се путеви укрстили...Тек када је роман изашао, када су почели да стижу први коментари и када сам почела главне јунаке да сагледавам из угла читалаца, схватила сам на кога ме Миланка и Вељко по тој посебној романтици и шарму подсећају! Иако се ради о нашој, домаћој причи, заличили су ми на Мерил Стрип и Клинт Иствуда из "Мостова округа Медисон" и ако је то могуће, постали су ми још симпатичнији!...

ГЛАС: Занимљив је и начин на који сте жанровске мотиве детективског романа унијели  у један породични роман, гдје кроз потрагу за несталом јунакињом ("нема је", каже најмлађа чланица породице) и читалац полако открива читав један свијет,  који не доспијева у романе, а камоли у вијести медија?

ШАРАЦ: Имала сам идеју, тему, започињала сам да пишем "Букет жутих ружа" и два пута сам стајала на пола пута. Никако нисам успевала да уобличим причу и будем задовољна њеним током. Онда сам једном у шетњи чула девојчицу која каже: "Нема је", тражећи лопту у трави, и десила се магија. То је била реченица која је повезала целу структуру романа. На првим страницама мог рукописа мала Невена каже: "Нема је", али за прабаку Миланку. Тако је прича потекла. О главној јунакињи ми највише сазнајемо управо у њеном одсуству. Трилер призвук је унет зато што се дуго не зна да ли је Миланка својевољно отишла из стана како би казнила чланове своје породице који су је "осудили" на непознати град, непознати стан и малу терасу у њему на којој проводи све време. Намеће се претпоставка да је можда настрадала неким несрећним случајем. Укључује се и полиција у потрагу за њом. Како радња одмиче, ми се све више везујемо за бившу библиотекарку у пензији, стрепимо и бринемо шта је било са њом и питамо се: где је Миланка? Много читатељки ми се јавило и казало да су оне налик Миланки или њеној снаји Бранки. И тема о обичним људима као што смо ми сами или људи из нашег комшилука може бити интригантана, интересантна и тражена, уколико је испричана снажно, искрено, емотивно, с много наклоности, подршке и љубави.

А ја заиста волим и навијам за своје јунаке, и то моји читаоци осећају. У лик Миланке уграђени су  карактери моје бабе Ружице, моје комшинице Снежане, моје колегинице Сузане. Морала је да буде посебна, јер су и све те жене посебне!

ГЛАС: Иако живимо у времену брзих медија и технологија, Ви не одустајете од класичних промоција, очи у очи са својим читаоцима, колико Вам је важна та директна комуникација са публиком?

ШАРАЦ: У старту сам схватила да за дело које сте написали мора да се чује. Да би се то догодило, као Вилијем Тел стреле, одапињала сам информације на све стране. Имам свој сајт, "Фејсбук", "Инстаграм" и "Тик ток" профиле. Спремна сам за разговоре с новинарима, учествујем на Београдском сајму књига...Све је то лепо, све то има велики значај, али ништа ми није драже и драгоценије од позива који стигне из неке библиотеке да им дођем у госте и представим свој рад. Тај сусрет са библиотекарима и читаоцима нема цену. Он је круна свега што радим, врело добре енергије, радости, размене утисака, загрљаја, осмеха.

ГЛАС: Из тог искуства колико је та фама да "данас људи не читају" флоскула, а колико реална чињеница. Судећи по Вашим књигам људи читају, али нажалост књига је за многе све теже доступна, посебно у мањим срединама, а институције  се и не труде превише да је приближе онима за које су намијењене?

ШАРАЦ: Круг читалаца је велики, али је некако затворен. Исти људи купују књиге, посећују библиотеке, читају е-књиге... Велики је успех када се неки ученик приволи читању, или онај ко радије време проводи на сајтовима листајући вести. Тужно је, али истинито, да када треба да се одрекнемо нечега, и стегнемо каиш, то увек радимо науштрб културних садржаја.

Зато мислим да добру књигу треба препоручивати и позајмљивати. Важно је да се прича шири!

ГЛАС: Кроз читав роман провлачите омаже драгим умјетницима од литерарних хероја до Здравка Чолића и Микија Јевремовића, главна јунакиња је провела живот у библиотеци, колико је важно подсјећати на квалитетне ствари у култури?

ШАРАЦ: Немогуће је обезвредити и нагрдити нешто што је истински лепо и вредно. Зато се квалитет кад-тад испољи и искристалише, добијајући пуну пажњу и признање. Кич и шунд су шарене лаже, пролазне ефемерне ствари којих се после кратког времена више нико не сећа, јер ће прећи на неку нову сензацију. Квалитет опстаје и остаје да траје. Није згорег имати промоције, дебате, емисије, секције, колумне, дуеле на занимљиве и актуелне теме из културе, као и о непролазним вредностима који су темељи људске цивилизације. Што више књига прочитамо, филмова и представа одгледамо, концерата одслушамо, то смо духом и већи и надмоћнији, а та снага је потребна у свако време и на сваком месту.

ГЛАС: Имате јединствену позицију у домаћој књижевности (срећом нисте једини), јако сте читан аутор, не сврстaвају Вас ни у једну струју домаће књижевне сцене, дуго стварате и читате, како Вам дјелује данас српска књижевнца сцена. Издавача имамо доста, књижевника такође, шта је оно што немамо?

ШАРАЦ: Од много шарениша уме да заболи глава. Требало би да постоје неки стандарди који морају да буду задовољени у издаваштву. Када бих могла, укинула бих штампање књига чије ће трошкове покривати искључиво аутор. Увела бих правило да половину мора да финансира издавач. Мислим да би то било гушће сито које би водило и дало бољи квалитет. Требају нам врсни уредници, више књижевних критичара. Увек може боље. Треба да се више улаже у превођење награђиваних и најчитанијих дела. Тада би и границе биле пропустљивије, а домет наших аутора већи.

ГЛАС: Роман је још актуелан, али претпостављамо да не мирујете, кад је писање у питању, па шта можемо још очекивати у наредном периоду?

ШАРАЦ: Мене писање опушта и усрећује, повезује ме са људима који су ми слични. Зато у мом лаптопу увек постоји неко дело у настајању. Управо сам звршила прву руку новог дечјег романа. Када је реч о мојој осталој верној читалачкој публици, поново ћу направити заокрет у писању. Стално ме пријатељи и родбина из Републике Српске питају када ћу написати неко дело везано за другу (њихову) обалу Дрине. Е, па, одважила сам се да се упустим у ту духовну авантуру и одговорим на њихов изазов!

Трилери

ГЛАС: Да ли бисте се вољели опробати у неком чисто жанровском трилеру, јер судећи по поменутом крими подзаплету, вјештине и талента свакако имате, само остаје питање жеље за тим кораком?

ШАРАЦ: Обожавам да читам трилере. Они оштре интелигенцију, држе пажњу, распаљују машту. Изузетно је тешко написати добар трилер. Треба много знања, вештине, чак и "занатске поткованости". И те како бих волела да се опробам и у том жанру! Само, бојим се да не почнем да "сваштарим". Немогуће је подједнако бити добар и као писац за децу, писац историјских романа, породичних, љубавних, па напослетку и трилера! Боље да се држим онога што знам...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.