“Коштана” Борисава Станковића настала прије 120 година: Жал за младошћу и љубављу која пролази

Старо Врање, шуштање шалвара и звека дуката воде нас међу људе којима пјева Коштана, међу људе који се много веселе, а истински нису ни срећни ни весели. Док пред Коштану бацају дукате и расипају богатство, док се опијају ми заправо видимо колико су судбине тих људи трагичне, колико су њихови животи промашени, уклопљени у неке прописане норме, оно што им је други наметнуо па пред Коштаном пуцају по шавовима.

Станковић је у дјелу дочарао сукоб човјека са средином и осликао бесмисленост његове побуне против конзервативних схватања живота.

“Коштана” је у цијелости објављена 1902. године у “Српском књижевном гласнику”, а о њој је тада писао уважени књижевни критичар Јован Скерлић, који је истакао да је ова драма једна од најљепших, најпоетичнијих и најдубљих пјесама наше књижевности.

- Чудна нека носталгична поезија, загрева цело ово дело. То је она иста поезија што се налази у нашим народним песмама. У тој поезији има нечег меког, топлог, дубоког, болног, она изражава ону љубав која је јача од смрти и која се најзад и изједначује са смрћу. Ниједно књижевно дело наше не износи боље но “Коштана” ту особиту заносну, фаталну љубав и мало је дела која су у стању да оставе трајан и дубок утисак - навео је Скерлић.

Коштана је Циганка, она пјева и игра, она је оличење бурног, веселог живота, симбол младости за којом се чезне. Како је Скерлић казао Коштана је једна од “оних лепота од чијег блеска очи заслепе и које као блудећи огањ воде људе у пропаст”. Коштана своју младост и радост живота уноси у опојну љепоту пјесме и игре. Од живота тражи само да живи према властитим сновима и осјећањима. Она није жељела да живи у циганској черги, ни у хаџијском дому, жељела је другачији, љепши и слободнији живот и зато ју је чаршија обавијена моралним прописима казнила. Дали су је на силу за невољеног човјека.

Након Скерлићеве критике “Коштана” је постала најпопуларнији и најчешће извођен комад у српским позориштима. Прва је изведена 1900. године у Народном позоришту у Београду, у режији Чича Илије Станојевића. Није добро прошла, готово да није било публике, а Станковић је био незадовољан па је онда мијењао текст, да би дошао до коначне верзије двије године касније.

Према записима о настанку драме истакнуто је да је за стварање лика Коштане Станковића инспирисала Ромкиња Малика из Врања, која је са оцем и братом пјевала по кафанама, а о чијој се љепоти и шарму причало надалеко. Борисав Станковић је у свом дјелу описао да надимак дугује “крупним очима као у кошуте”. Малика, односно Коштана, је говорила да је пјевала и краљевима Петру и Александру Карађорђевићу, а Врањанци су је звали Коштана што значи кестен, а “Коштан” је неко ко је чврст и једар. У старости је позната пјевачица говорила да не воли ни Станковића ни новинаре, јер јој није право што пишу о њој.

“Да ми појеш”

“И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да умрем, с’с отворени очи у гроб ћу да легнем.

Пој 'жал за младост'... За моју слатку младост, што ми тако у ништо отиде, и брго остави. Пој и викај гу. Моли гу, нека ми се само још једанпут врне, дође, да гу само још један пут осетим, помиришем...”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.