Књижевник Ненад Грујичић, лауреат “Кочићеве награде” за “Глас Српске”: Кочићевим именом се не смије поигравати

Илијана Божић
Књижевник Ненад Грујичић, лауреат “Кочићеве награде” за “Глас Српске”: Кочићевим именом се не смије поигравати

Петар Кочић нас посматра са висине, из птичје перспективе, а они који га којекуда промовишу, ако то не раде како “ваља и требује”, пашће у глиб неопраног греха.

Казао је ово у разговору за “Глас Српске” пјесник и писац Ненад Грујичић, који је овогодишњи лауреат “Кочићеве награде” за цјелокупно књижевно дјело.

- Све што даље чине, сезонски ширећи маглу око себе, остаће у равни потонуле жабље перспективе. Са признањима која носе име Петра Кочића, аутентичног српског писца и народног трибуна,  не сме се поигравати и импровизовати, прекрајати његова природа и мисија, манифест књижевног и животног пута - додао је Грујичић.

ГЛАС: Ви сте добитник многих признања, са именима Бранка Радичевића, Вука Караџића, Милана Ракића,  Иве Андрића, Скендера Куленовића и других. Шта за Вас представља “Кочићева награда” Града Бањалука?

ГРУЈИЧИЋ: Бити достојан да примиш “Кочићеву награду” значи да постоји стваралачки континуитет у којем си градио свој свет и ни у једном тренутку ниси помислио да га издаш. Затим, да си свестан јединствености и снаге Кочићеве поетике и живота у непрестаној борби против империјалног угњетавача који експлоатише и понижава српског крајишког, змијањског човека. Импонује ми да сам постао лауреат “Кочићеве награде”,  то сматрам важним тренутком у досадашњој каријери.

ГЛАС: У чему се огледа значај и снага Петра Кочића? Колико се сјећамо важности овог писца у погледу очувања нашег језика који је и данас у тешком положају?

ГРУЈИЧИЋ: Значај је у томе што свако његово дело наново зрачи неугаслом свежином, што нас облије радост у обновљеном контакту са приповеткама  “Јаблан”, “Мргуда”, “Кроз мећаву”, ““Мејдан Сименуна ђака”, “Мрачајски прото”, “Вуков гај”, “Змијање”, Гроб слатке душе”, “Код Марканова точка” и друге. Кочићев језик је вечно отворена рана нашег стабла живота из чијег корена црпемо своју духовну матрицу. Кроз време, ништа није наудило делу Петра Кочића, оно није дневнополитички или партијски обојено да би се његов одјек и јавни смисао загасили са нестанком једне идеологије или државе. Кочић је велики уметник па онда све друго. И управо то што је велики српски писац, то га је одржало у времену и језику.

ГЛАС: Можемо ли направити паралелу између данашњег доба и Кочићевих дана?

ГРУЈИЧИЋ: Наравно, то је непрекидна борба за слободу, отпор према сталним насртајима Запада на наше просторе. Обнављају се тежње наших европских комшија да нам узму ово мало душе, а после да нам опљачкају сва материјална богатства. Као дечак, у Гомјеници, одлазећи свакодневно у школу,  прелазио сам пругу Приједор - Сански Мост, по којој је ћурликао чувени воз “Ћиро”. Понекад сам и путовао са дједом Драганом, мајчиним оцем, од Балтиних Бара до Пејића.  Био сам узбуђен у клопарању по шинама седећи на тврдим лакираним клупама у вагону. То је пруга коју је била направила аустроугарска империја да би извлачила и пљачкала најбоље дрво из грмечких шума. Протезала се даље преко Санице и Бравске до Дрвара и Личке Калдрме. Затим, ту је рудник Љубија, чију су квалитетну железну руду још стари Феничани слали у Грчку и њене колоније. Аустроугарска је 1878. године  све руднике у БиХ прогласила својом државном својином. А онда су се око рудника Љубија код Приједора посвађале Аустрија и Угарска, ко ће имати право на експлоатацију.

ГЛАС: Може ли нам Петар Кочић данас послужити на конкретан начин као парадигма за одбрану од насртаја на наш народ?

ГРУЈИЧИЋ: Поједине европске земље посматрају нас као подразумевану зону за окупацију, а наше људе као бића друге врсте. А онда нас “јуначки” бомбардују са висине од 30 километара. То је варварство са ђаволском гримасом бешчашћа.  То је болесно, недопустиво и понижавајуће. Сами ће себе подлокати. Где им несташе духовни великани Гете, Шекспир, Молијер, Жорж Сименон, Еразмо Ротердамски,  Лопе де Вега и други? Ми имамо Петра Кочића, његов живот, дело и борбу за слободу, морамо га подићи високо у нашим срцима, на све начине одупрети се препотентном безобразлуку и злим намерама оних који нам не мисле добро. То су већ неколико пута у прошлом веку поражени црни вампири, али ево наново се активирају и машу колонијалним мапама. Засад су нам уместо тенкова, послали своје банке да исисавају кичму народу на Балкану и тако наметну сталну зависност од њихове “хуманитарне” мисије и главате “супериорности”. На плану нашег достојанства, части и витештва, као велики симбол напредне данашњице,  планетарно делује Новак Ђоковић, спортиста највишег светског реномеа, који је у мисију укључио и духовни и културни аспект. Он Западу показује наше лепо и позитивно лице, и  указује на релативност малограђанске и империјалне умишљености.

ГЛАС: Недавно је објављена Ваша књига “Сремскокарловачке терцине”. Шта нам она доноси и у чему се огледа њен значај?

РУЈИЧИЋ: Истакао бих, пре свега,  са становишта заната, песнички облик – терцину, који је настао у италијанском језику и поезији. Волим да српским језиком насељавам песничке форме које су настале у другим културама. Тиме показујем песнички капацитет, снагу и лепоту српског језика. То је песничка форма коју наши савремени песници мало употребљавају, поред осталог и зато што она има захтеван задатак троструког римовања. И не само зато. Она отвара могућност “поетског приповедања”, у њој се заиста пева,  а што  ми је нарочито одговарало у искуству са Сремским Карловцима, оним негдањим, господско духовним, и данашњим, који након вишедеценијске упарложености и игнорисања од власти, покушавају да се подигну на своје ноге.  У 80 песама на 180 страна, књигу походе бројне личности, не само из прошлих векова, него и из мога времена, из мисије “Бранковог кола”.

ГЛАС: Сремски Карловци су чувени по виногорју и вину, стражиловским стазама до манастира на Фрушкој гори, по многим догађајима и здањима из прошлости?

ГРУЈИЧИЋ: Дабоме, књига слика винограде, бербе грожђа, вино, бермет,  куглоф, пчелињаке и стражиловски мед, шест сремскокарловачких ветрова, старе платане, “Дворску башту”, изворе, култну чесму “Четири лава”, али и карловачку пијацу, свадбе и свакодневне призоре.

ГЛАС: Оживљавате и завичајни амбијент, те у једној линији стварања слиједите традицију српске народне књижевности, као у књизи “Ојкача”, студији и антологији крајишког пјеваног римованог двостиха. Колико данас књижевници томе посвећују пажњу?

ГРУЈИЧИЋ: Писци се често посвећују томе онолико колико имају судбинског разлога, истинске фантазме, живота и надахнућа, а да при том нису снобови и помодни фарисеји.  Један део мога стваралаштва посвећен је и крајишком кућном прагу и завичају. То се репрезентативно види у књизи изабраних песама “И отац и мати. Из тог контекста, истргао бих поему “Покривање куће”, која приказује и слави стари крајишки обичај покривања новог “шљемена”. Ту има нешто кочићевско по атмосфери, ликовима и језику, али је ипак само моје. Ако данас пишете о српском крајишком духу и животу, онда поред  Кочића, Ћопића, Куленовића и неколицине новијих писаца, тематско-мотивски морате заобићи све што су они обрадили. Имао сам срећу да нису захватили обичај покривања куће. Ја сам још у раном детињству присуствовао тим небеским ритуалима на земљи, том чаробном народном позоришту из голог живота, са оцем који је био викало-чађо на тек подигнутом крову и чувени певач ојкаче.

Признања

ГЛАС: Колико су ствараоцима важне књижевне награде и шта је њихова улога данас?

ГРУЈИЧИЋ: Награде су пријатни лахори који нам се учине јакима као вихорови у тренутку кад их примамо. Ако се од младих дана посвећено и одано бавите књижевношћу, кроз време, оне ће пристизати и на тренутке отварати вам јавни простор. И, што рече на Бранковом колу својевремено  један искусни сарајевски песник, “ако си талентован и плодан пјесник и писац, и стално радиш, потребно је само довољно остарити и награде ће ти саме долазити”. Кочић је живео само 39 година и оставио нам у аманет могућност да и старији од њега, очеви да му по годинама можемо бити, примамо ово угледно признање.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана