Књижевник Дарко Цвијетић за "Глас Српске": "Шиндлеров лифт" дјело скројено од бола, стиха, успомене и ужаса

Миланка Митрић
Књижевник Дарко Цвијетић за "Глас Српске": "Шиндлеров лифт" дјело скројено од бола, стиха, успомене и ужаса

Ако бих препоручивао некоме своје дјело рекао бих му да је то кратак роман, у којем је поприлично кондензата бола, стиха, успомене и ужаса. Да је кројен мокром тканином, па је крој растезљив и крхак. Сјећање уроњено у керозин, лако запаљиво месо у шиштању над пламеном рата и поратице или дјетињство поједено секвенцама пребрзог одрастања. Можда и само - поемица. Лако читљиво, али тешко штиво за ноћ. Врло тамну ноћ.

Казао је ово у разговору за "Глас Српске" књижевник и режисер Дарко Цвијетић, чије ће дјело "Шиндлеров лифт" бити промовисано у четвртак у црвеном салону Банског двора Културног центра у 19 часова. Догађај је настао у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности "Императив".

- Тај књижуљак намијењен тзв. "широкој публици", нити га пуно публике потребује. Казујем то уз осмијех, требало би понеко и да види позоришну верзију романа, а да није читао књигу и да се препусти редитељевом размаштавању прозне структуре у сценску.

ГЛАС: Црвени солитер је мјесто радње - да ли је у ту једну причу стала велика трагедија, која превазилази границе зидова, врата и прозора?

ЦВИЈЕТИЋ: Сасвим сигурно. Солитер је датост и кључно метафоричко мјесто. Могла је то бити било која тачка ове несрећне географије и опет би била претрпана трагедијом која би јој прелила зидове, прозоре или врата. Црвени солитер, с лифтом у нутрини, само је игром случаја било мени најближе мјесто радње, јер у њему сам провео готово сав живот, тако да нисам имао потребе за пунином фикције. Факти су се сами нудили, ваљало је пронаћи форму, да пропричају своје страшне приче. Велика трагедија смјестила се на мало мјесто, али тиме трагедија нипошто није мања.

ГЛАС: Шта са собом понесу сви чије судбине су прожете злом и трагедијама? Како носимо ожиљке и колико је тешко да сачувамо благост, људскост и да волимо свијет кад је најчешће грозан према нама и људима око нас?

ЦВИЈЕТИЋ: Сви са собом односе бреме бескрајне туге, прожете, како рекосте, злом и трагедијама. Ожиљке носимо скривајући их, док не постану претешки и свима видљиви. Зло нас је заувијек зарезало, и данас, кад смо већ читаву генерацију далеко од рата, видимо да је рез предубок и неуклоњив. Онај који је имао благост и људскост, сигурно ју је успио сачувати, без обзира на сопствену рањивост, чак, ако хоћете и упркос њој. Они други, који су одњеговали сопствено злоство, а чини се да је таквих и превише, успјели су га као кугу проширити и свијет је данас далеко мање добро мјесто. Одбранити минимум достојанства, сачувати мрвице доброте и љубави, било је питање части. О тим и таквим људима - пропјевава "Шиндлер", опомињући нас да нашу кривицу увијек сносе најневинији, ако је не видимо или је одлучимо не (с)носити.

ГЛАС: "Овако пишу само они који се ничега и никога не боје", наведено је у рецензији Златка Јелисавца о поменутом дјелу. Како се суочавамо или не суочавамо са страхом? Да ли је постао као нека водиља?

ЦВИЈЕТИЋ: Из страха расте наше нечињење, из страха остајемо замрзнути пред злим. Своје страхове треба открити и разобличити, јер они стоје између нашег дјеловања и пасивне опчињености. Страх је аутоцензуралан, демотивирајући, страх је у основи мирење са датошћу. Није потребна храброст да се пренебрегне страх, потребан је виши подјељак свијести о његовом постојању. Увијек се ради о буђењу својег бића. Пробуђен не може више бити лако устрашен. Разбудити се у својем ходу кроз долину јесте знати да нам је ово једино ходање и ако се одлучимо бити устрашени - нити ћемо видјети, нити ћемо бити виђени. Бићемо пролазници. Странци самоме себи. Не можете писати о ономе око себе ако немате храбрости да то и видите.

ГЛАС: Јесмо ли баш због тог страха данас увелико у свеопштој летаргији, некој врсти безнађа, из које као да не знамо и не умијемо да се тргнемо?

ЦВИЈЕТИЋ: Да. Из тог и таквог страха постајемо недјелатни и око нас и у нама ниче безнађе. Зашто се одавде тако и толико одлази? Јер је безнадност прерасла у трајно стање, у толико помињану "вјечиту лошост". Нико не може живјети без наде. Постојали су народи који су свако предвече плакали на обали, јер нису били сигурни хоће ли сунце ујутро поновно доћи из воде. Толико летаргије нас је притиснуло да не можете срести насмијаног човјека. Насмијан је онај који зна за јутро, онај који нема егзистенцијалну бригу. Четврт стољећа након рата ми се и даље вртимо у барутном диму и расправљамо о давно догођеном. Постајемо људи на обали, уплакани над сунцем који залази.

ГЛАС: И да ли баш због тога треба да се суочавамо с тим, кроз умјетност, кроз ријечи других који имају више храбрости од нас?

ЦВИЈЕТИЋ: Баш због тога морамо да се суочимо с догођеним и да га оставимо иза себе. Храброст је узети свој живот озбиљно, храброст је живјети с погледом пуним наде. Умјетност живи од немирења, од велике узнемирености, умјетност нас зове у храброст. Умјетност се не бори против досаде, него против зла, тако је говорио Брехт, а ја волим да поновим.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана