Књижевник Александар Тешић: Ко не извлачи поуке из историје, осуђен је на понављање грешака

Није баш сасвим неочекиван, рекао бих. Још док сам писао трилогију "Милош Обилић", која се заснива на историји друге половине 14. века, без обзира на контроверзе око Милошевог лика, дошао сам на идеју да обрадим пад Цариграда. Знао сам да је то врло велики изазов и да му морам прићи пажљиво, да сакупим што више историјског материјала који је требало проучити. Тако сам 2014. почео да прикупљам материјал.

У међувремену сам написао такође један историјски роман "Горолом", који врло верно и, рекао бих, сурово описује средњовековни живот и прилике средине 15. века - иако су ликови углавном били фиктивни. Тако да сам се свих тих година припремао да се ухватим у коштац са опсадом Цариграда. 

Рекао је ово за "Глас Српске" Александар Тешић, писац и издавач, објашњавајући колико је његов нови роман, историјска сага "Свети рат за Цариград" био изненађење за један дио публике, након жанровских романа "Буђење Сварогово" и "Црни месец у успону". Писац прослављен романима епске фантастике из серијала "Косингас", али и бројним другим дјелима везаним за фантастику, хорор, историјски роман, истиче да се идеја дуго кувала код њега, али требало је сачекати, како он каже, да буде спреман и да се неке друге ствари поклопе.

- Мислио сам, као и можда већина нас, да знам оно основно у вези с тим догађајем, али како је време одмицало, схватао сам заправо колико мало знам, а и то је било донекле погрешно. У сваком случају, када сам на крају био спреман, загрејао сам столицу и бацио се на посао. Драго ми је да су и читаоци задовољни. Желео бих овом приликом да захвалим нашем историчару и археологу Марку Алексићу на помоћи јер сам њему првом дао рукопис да ми га "оцени". И ето, положио сам код њега! Иначе, историјски роман ми је омиљени жанр и задржаћу се, боже здравља, на њему још дуго. Много је догађаја у нашој историји који су остали необрађени, а имају велики читалачки потенцијал - рекао је Тешић.

ГЛАС: Књига фасцинира Вашом посвећеношћу детаљима, од историјских чињеница до изгледа бедема Цариграда, оружја, одјеће и других "ситница" које увјерљивост значе, па се намеће питање колико сте се спремали за овај роман и како је текло истраживање и припрема његовог писања?

ТЕШИЋ: Као што рекох, припреме су трајале годинама. Мада, наравно, нисам само то радио. У међувремену сам написао много других романа, али кад год сам имао слободног времена, враћао бих се Царици градова. Ја сам, иначе, детаљиста и волим све да проучим до детаља. Чак сам намеравао да прошле године одем у Цариград, да обиђем сва та места и осетим дух тог града. Обично се тако припремам пред писање неког романа. Међутим, затекао ме је инфаркт па сам морао да одустанем од путовања. Зато сам се озбиљно посветио проучавању свих аспеката тог града, не само од архитектуре већ и начина живота, обичаја, ратовања, њихових грађана, а посебно њихове опседнутости сујеверјем јер су себе доживљавали Тројанцима. Сви, од обичних грађана до државе, стално су страховали да ће их сустићи иста судбина. Кажу да су Ромеји, после Светог писма, најбоље познавали еп о Троји. На моју велику срећу, јелте и целог света, остао је врло детаљан ток опсаде из неколико важних извора, углавном од оних бранилаца који су преживели опсаду. Захваљујући томе могао сам врло веродостојно да опишем скоро двомесечну опсаду.

ГЛАС: Сам пад Цариграда једна је од историјских прекретница европске цивилизације, али није претјерано обрађивана нити у европској нити у српској књижевности. Као да је свјесно потискивана у заборав или је то спољни утисак нас читалачких лаика?

ТЕШИЋ: То сте добро приметили! И ја сам то схватио док сам прикупљао материјал. Мада, истини за вољу, ова тема је много заступљенија на Западу него код нас. У нашој књижевности једва можете на једној руци набројати наслове који за тему имају пад Цариграда.  Да не звучим претенциозно, али нико код нас досад није обрадио овај толико важни историјски догађај до ове мере детаљно и обимно - читаоци прате опсаду из дана у дан! Чак и наши историчари нису се претерано тиме бавили. Због свега тога, ја практично нисам могао ништа од литературе да нађем на српском, већ на страним језицима. Као помоћну литературу која је обрађивала византијско државно и војно уређење користио сам докторате и научне радове наших стручњака, које сам навео на крају књиге. Међутим, о самом току опсаде нема ништа!

ГЛАС: Роман се конкретно бави системским урушавањем политичке, али и културне и духовне моћи Цариграда као престонице Византије, другог Рима, чије су тешке посљедице јасно видљиве и данас, рекло би се чак јако актуелне, како на Балкану тако и шире?

ТЕШИЋ: Ви већ знате да се "историја понавља", односно да "онај ко не извуче поуке, осуђен је да грешке понавља". Парадоксално, то се нама стално дешава, а кажемо како живимо у прошлости. Као да не учимо из грешака. Ми из ове "византијске лекције" морали бисмо много тога да научимо јер нам се сад дешава, и опет понављамо исте грешке које су и Византинци, односно Ромеји чинили. И то нам није први пут. Тешко је то објаснити, а не замерити се неистомишљенику. 

ГЛАС: Занимљив је тај парадокс да народ који, како рече једном Борислав Пекић, "болује од вишка историје" није имамо великог домета у чистом жанру историјског романа, осим пар изузетака који потврђују правило. Истина, посљедњих деценија се та ситуација мијења у позитивном смјеру, али откуд тај отклон од историјске фикције и глорификовање реализма као базичног темеља  у књижевности?

ТЕШИЋ: То је врло сложено питање. У доба СФРЈ историја је почињала са АВНОЈ-ем. О Првом светском рату се мало писало, као што кажете, било је изузетака, а о средњем веку - још мање. Није било пожељно истицати национална осећања, а све што се спутава временом се деформише и поприма шовинистичка обележја. Да смо ми од почетка критички проучавали историју, а не крили и заташкавали, верујем да би сад ситуација на Балкану била много јаснија и мирнија. Ми о несрећним деведесетим, тј. шта се радило иза политичких кулиса, и данас врло мало знамо. Овако, у недостатку историјских чињеница прибегло се фабриковању историје по оној народној "што је баби мило, то јој се снило".

ГЛАС: С друге стране, овим сте романом започели и сарадњу са "Лагуном", највећим издавачем код нас? Шта је рад за велику кућу донио Вама као умјетнику, а шта отежао у односу на самоиздавање у "Страхору"?

ТЕШИЋ: Рад за "Лагуну" је био такорећи еволутивни корак више за мене. Почео сам скромно 2008. у издавачкој кући "Порталибрис", где сам имао срећу да сретнем дивну уредницу Дубравку Драговић Шеховић која је препознала потенцијал мог првог романа. Тамо сам остао неколико година, док није постала "тесна" за мене. Онда сам са супругом 2016. основао нашу издавачку кућу "Страхор" и тада је све кренуло много брже. Али знате већ како је: у литарску боцу стаје литар, и ни кап више. У међувремену, трошкови су расли, све поскупљује, а цене наших књига од 2016. нису мењане. Било је неопходно напредовати и ширити се даље. То ми је омогућила издавачка кућа "Лагуна" и на томе сам им бескрајно захвалан. Верујем да ће наша будућа сарадња бити у обостраном интересу, поготово што имам у плану још неке велике и важне пројекте.

ГЛАС: Када смо код "Страхора", протекло је осам година од почетка рада ове издавачке куће, скоро 15 од изласка књиге "Косингас: Ред Змаја". Оба пројекта су сваки на свој начин обиљежили и Ваш живот, каријеру, али и домаћу жанровску сцену. Како Вам из ове перспективе дјелује писање поменутог романа и тешка одлука да преузмете издавање у своје руке?

ТЕШИЋ: Да ми је неко рекао 2004. године, када сам почео да пишем "Косингас", да ће он и данас бити веома популаран, чак и популарнији него 2008. када је изашао - не бих веровао. Врло је мало романа у нашој књижевности који не само да нису изгубили на популарности већ је временом све више стичу, а то је случај са "Косингасом". Он јесте феномен, култно дело које је успело да пробуди у нама наше успаване гене и да спознамо мало боље наше порекло. Знате, за разлику од великих писаца епске фантастике Толкина и Мартина, и других, који су савршено измаштали читаве светове и ликове, мени је било олакшано јер ми имамо наше јунаке из народног предања, опасане чаробном вучином, моћним топузима и мачевима! Имамо виле, вештице и вампире у сваком селу! То је оно што смо заборавили, а што је "Косингас" успео да нам врати. Због свега тога није ми било уопште тешко да се прихватим издавачког посла јер сам знао да људи желе да се подсете прича које су слушали на селу уз огњиште, а млади нараштаји да се упознају са својом традицијом.

ГЛАС: До тог романа нисмо имали пуно дјела из жанра епске фантастике (и фантастике генерално, да будемо искрени), од њега се полако створио читав талас писаца који дјелују у тим водама уз снажан ослонац на српску и старословенску митологију. Како Вам тај поджанр дјелује као једном од његових књижевних „очева“ и како Вам уопште домаћа фантастика дјелује данас?

ТЕШИЋ: У скоро сваком интервјуу увек напоменем да бих више волео да је неко написао "Косингас" пре педесет година! Досад би тај поджанр био далеко богатији и развијенији. Али као у свему у животу, потребно је да се стекну неки услови. То се мени "заломило" сад већ далеке 2004, када сам схватио да имамо богату митологију која је остала потпуно неискоришћена, затурена у нашем малом мозгу и препуштена одумирању. Ситуација је данас далеко боља; жанр је веома разноврстан, сваким даном све је више младих аутора, које треба охрабривати. Већ су се истакли неки који све чешће залазе у епску фантастику или у историјски роман. Имамо одличне писце, превођене и награђиване код нас и у иностранству.

ГЛАС: За крај, успјех "Цариграда", претпостављам, неће Вас одвести од писања у жанровима фантастике и хорора, тј. шта можемо очекивати од Вас у сљедећем периоду?

ТЕШИЋ: То се свакако неће десити! Највише волим да пишем историјске романе, али повремено ми је потребна пауза и одмор, па онда се најрадије упустим у хорор, фантастику, или чак сатиру. Тренутно пишем историјски роман о Јелени Балшић Лазаревић, при чему ми помаже опет историчар Марко Алексић. Он је ту чисто да не погрешим с неким подацима и сл, али све истраживање је на мени. Имам и планове за хорор: остао сам (себи) дужан још један део из серијала "Клетва Каинова",  који ће углавном бити роман за себе, мада се ослања на неке догађаје из ранијих делова. Желим да обрадим неке историјске догађаје који су такође остали недовољно затупљени у књижевности, а неки су и потпуно непознати за ширу јавност. Имам идеју за један политички трилер заснован на неким истинитим догађајима, али је тема шкакљива иако је пола века стара... Дакле, пуно је планова, а времена је мало! Али идемо редом!

Антологија

ГЛАС: Када бисте имали прилику да приредите антологију домаће фантастике, кога бисте од аутора  вољели видјети на тим страницама?

ТЕШИЋ: Обавезно Горан Скробоња, Зоран Живковић, Дејан Стојиљковић, Бане Јанковић, Ото Олтвањи, Дарко Тушевљаковић, Дрина Стеинберг, Илија Бакић, Горан Петровић, Сава Дамјанов, Филип Давид, Небојша Петковић... и друге које не стижем да поменем. Много је заиста изузетних писаца у нас!

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.