Književnik Aleksandar Tešić: Ko ne izvlači pouke iz istorije, osuđen je na ponavljanje grešaka

Nije baš sasvim neočekivan, rekao bih. Još dok sam pisao trilogiju "Miloš Obilić", koja se zasniva na istoriji druge polovine 14. veka, bez obzira na kontroverze oko Miloševog lika, došao sam na ideju da obradim pad Carigrada. Znao sam da je to vrlo veliki izazov i da mu moram prići pažljivo, da sakupim što više istorijskog materijala koji je trebalo proučiti. Tako sam 2014. počeo da prikupljam materijal.

U međuvremenu sam napisao takođe jedan istorijski roman "Gorolom", koji vrlo verno i, rekao bih, surovo opisuje srednjovekovni život i prilike sredine 15. veka - iako su likovi uglavnom bili fiktivni. Tako da sam se svih tih godina pripremao da se uhvatim u koštac sa opsadom Carigrada. 

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Aleksandar Tešić, pisac i izdavač, objašnjavajući koliko je njegov novi roman, istorijska saga "Sveti rat za Carigrad" bio iznenađenje za jedan dio publike, nakon žanrovskih romana "Buđenje Svarogovo" i "Crni mesec u usponu". Pisac proslavljen romanima epske fantastike iz serijala "Kosingas", ali i brojnim drugim djelima vezanim za fantastiku, horor, istorijski roman, ističe da se ideja dugo kuvala kod njega, ali trebalo je sačekati, kako on kaže, da bude spreman i da se neke druge stvari poklope.

- Mislio sam, kao i možda većina nas, da znam ono osnovno u vezi s tim događajem, ali kako je vreme odmicalo, shvatao sam zapravo koliko malo znam, a i to je bilo donekle pogrešno. U svakom slučaju, kada sam na kraju bio spreman, zagrejao sam stolicu i bacio se na posao. Drago mi je da su i čitaoci zadovoljni. Želeo bih ovom prilikom da zahvalim našem istoričaru i arheologu Marku Aleksiću na pomoći jer sam njemu prvom dao rukopis da mi ga "oceni". I eto, položio sam kod njega! Inače, istorijski roman mi je omiljeni žanr i zadržaću se, bože zdravlja, na njemu još dugo. Mnogo je događaja u našoj istoriji koji su ostali neobrađeni, a imaju veliki čitalački potencijal - rekao je Tešić.

GLAS: Knjiga fascinira Vašom posvećenošću detaljima, od istorijskih činjenica do izgleda bedema Carigrada, oružja, odjeće i drugih "sitnica" koje uvjerljivost znače, pa se nameće pitanje koliko ste se spremali za ovaj roman i kako je teklo istraživanje i priprema njegovog pisanja?

TEŠIĆ: Kao što rekoh, pripreme su trajale godinama. Mada, naravno, nisam samo to radio. U međuvremenu sam napisao mnogo drugih romana, ali kad god sam imao slobodnog vremena, vraćao bih se Carici gradova. Ja sam, inače, detaljista i volim sve da proučim do detalja. Čak sam nameravao da prošle godine odem u Carigrad, da obiđem sva ta mesta i osetim duh tog grada. Obično se tako pripremam pred pisanje nekog romana. Međutim, zatekao me je infarkt pa sam morao da odustanem od putovanja. Zato sam se ozbiljno posvetio proučavanju svih aspekata tog grada, ne samo od arhitekture već i načina života, običaja, ratovanja, njihovih građana, a posebno njihove opsednutosti sujeverjem jer su sebe doživljavali Trojancima. Svi, od običnih građana do države, stalno su strahovali da će ih sustići ista sudbina. Kažu da su Romeji, posle Svetog pisma, najbolje poznavali ep o Troji. Na moju veliku sreću, jelte i celog sveta, ostao je vrlo detaljan tok opsade iz nekoliko važnih izvora, uglavnom od onih branilaca koji su preživeli opsadu. Zahvaljujući tome mogao sam vrlo verodostojno da opišem skoro dvomesečnu opsadu.

GLAS: Sam pad Carigrada jedna je od istorijskih prekretnica evropske civilizacije, ali nije pretjerano obrađivana niti u evropskoj niti u srpskoj književnosti. Kao da je svjesno potiskivana u zaborav ili je to spoljni utisak nas čitalačkih laika?

TEŠIĆ: To ste dobro primetili! I ja sam to shvatio dok sam prikupljao materijal. Mada, istini za volju, ova tema je mnogo zastupljenija na Zapadu nego kod nas. U našoj književnosti jedva možete na jednoj ruci nabrojati naslove koji za temu imaju pad Carigrada.  Da ne zvučim pretenciozno, ali niko kod nas dosad nije obradio ovaj toliko važni istorijski događaj do ove mere detaljno i obimno - čitaoci prate opsadu iz dana u dan! Čak i naši istoričari nisu se preterano time bavili. Zbog svega toga, ja praktično nisam mogao ništa od literature da nađem na srpskom, već na stranim jezicima. Kao pomoćnu literaturu koja je obrađivala vizantijsko državno i vojno uređenje koristio sam doktorate i naučne radove naših stručnjaka, koje sam naveo na kraju knjige. Međutim, o samom toku opsade nema ništa!

GLAS: Roman se konkretno bavi sistemskim urušavanjem političke, ali i kulturne i duhovne moći Carigrada kao prestonice Vizantije, drugog Rima, čije su teške posljedice jasno vidljive i danas, reklo bi se čak jako aktuelne, kako na Balkanu tako i šire?

TEŠIĆ: Vi već znate da se "istorija ponavlja", odnosno da "onaj ko ne izvuče pouke, osuđen je da greške ponavlja". Paradoksalno, to se nama stalno dešava, a kažemo kako živimo u prošlosti. Kao da ne učimo iz grešaka. Mi iz ove "vizantijske lekcije" morali bismo mnogo toga da naučimo jer nam se sad dešava, i opet ponavljamo iste greške koje su i Vizantinci, odnosno Romeji činili. I to nam nije prvi put. Teško je to objasniti, a ne zameriti se neistomišljeniku. 

GLAS: Zanimljiv je taj paradoks da narod koji, kako reče jednom Borislav Pekić, "boluje od viška istorije" nije imamo velikog dometa u čistom žanru istorijskog romana, osim par izuzetaka koji potvrđuju pravilo. Istina, posljednjih decenija se ta situacija mijenja u pozitivnom smjeru, ali otkud taj otklon od istorijske fikcije i glorifikovanje realizma kao bazičnog temelja  u književnosti?

TEŠIĆ: To je vrlo složeno pitanje. U doba SFRJ istorija je počinjala sa AVNOJ-em. O Prvom svetskom ratu se malo pisalo, kao što kažete, bilo je izuzetaka, a o srednjem veku - još manje. Nije bilo poželjno isticati nacionalna osećanja, a sve što se sputava vremenom se deformiše i poprima šovinistička obeležja. Da smo mi od početka kritički proučavali istoriju, a ne krili i zataškavali, verujem da bi sad situacija na Balkanu bila mnogo jasnija i mirnija. Mi o nesrećnim devedesetim, tj. šta se radilo iza političkih kulisa, i danas vrlo malo znamo. Ovako, u nedostatku istorijskih činjenica pribeglo se fabrikovanju istorije po onoj narodnoj "što je babi milo, to joj se snilo".

GLAS: S druge strane, ovim ste romanom započeli i saradnju sa "Lagunom", najvećim izdavačem kod nas? Šta je rad za veliku kuću donio Vama kao umjetniku, a šta otežao u odnosu na samoizdavanje u "Strahoru"?

TEŠIĆ: Rad za "Lagunu" je bio takoreći evolutivni korak više za mene. Počeo sam skromno 2008. u izdavačkoj kući "Portalibris", gde sam imao sreću da sretnem divnu urednicu Dubravku Dragović Šehović koja je prepoznala potencijal mog prvog romana. Tamo sam ostao nekoliko godina, dok nije postala "tesna" za mene. Onda sam sa suprugom 2016. osnovao našu izdavačku kuću "Strahor" i tada je sve krenulo mnogo brže. Ali znate već kako je: u litarsku bocu staje litar, i ni kap više. U međuvremenu, troškovi su rasli, sve poskupljuje, a cene naših knjiga od 2016. nisu menjane. Bilo je neophodno napredovati i širiti se dalje. To mi je omogućila izdavačka kuća "Laguna" i na tome sam im beskrajno zahvalan. Verujem da će naša buduća saradnja biti u obostranom interesu, pogotovo što imam u planu još neke velike i važne projekte.

GLAS: Kada smo kod "Strahora", proteklo je osam godina od početka rada ove izdavačke kuće, skoro 15 od izlaska knjige "Kosingas: Red Zmaja". Oba projekta su svaki na svoj način obilježili i Vaš život, karijeru, ali i domaću žanrovsku scenu. Kako Vam iz ove perspektive djeluje pisanje pomenutog romana i teška odluka da preuzmete izdavanje u svoje ruke?

TEŠIĆ: Da mi je neko rekao 2004. godine, kada sam počeo da pišem "Kosingas", da će on i danas biti veoma popularan, čak i popularniji nego 2008. kada je izašao - ne bih verovao. Vrlo je malo romana u našoj književnosti koji ne samo da nisu izgubili na popularnosti već je vremenom sve više stiču, a to je slučaj sa "Kosingasom". On jeste fenomen, kultno delo koje je uspelo da probudi u nama naše uspavane gene i da spoznamo malo bolje naše poreklo. Znate, za razliku od velikih pisaca epske fantastike Tolkina i Martina, i drugih, koji su savršeno izmaštali čitave svetove i likove, meni je bilo olakšano jer mi imamo naše junake iz narodnog predanja, opasane čarobnom vučinom, moćnim topuzima i mačevima! Imamo vile, veštice i vampire u svakom selu! To je ono što smo zaboravili, a što je "Kosingas" uspeo da nam vrati. Zbog svega toga nije mi bilo uopšte teško da se prihvatim izdavačkog posla jer sam znao da ljudi žele da se podsete priča koje su slušali na selu uz ognjište, a mladi naraštaji da se upoznaju sa svojom tradicijom.

GLAS: Do tog romana nismo imali puno djela iz žanra epske fantastike (i fantastike generalno, da budemo iskreni), od njega se polako stvorio čitav talas pisaca koji djeluju u tim vodama uz snažan oslonac na srpsku i staroslovensku mitologiju. Kako Vam taj podžanr djeluje kao jednom od njegovih književnih „očeva“ i kako Vam uopšte domaća fantastika djeluje danas?

TEŠIĆ: U skoro svakom intervjuu uvek napomenem da bih više voleo da je neko napisao "Kosingas" pre pedeset godina! Dosad bi taj podžanr bio daleko bogatiji i razvijeniji. Ali kao u svemu u životu, potrebno je da se steknu neki uslovi. To se meni "zalomilo" sad već daleke 2004, kada sam shvatio da imamo bogatu mitologiju koja je ostala potpuno neiskorišćena, zaturena u našem malom mozgu i prepuštena odumiranju. Situacija je danas daleko bolja; žanr je veoma raznovrstan, svakim danom sve je više mladih autora, koje treba ohrabrivati. Već su se istakli neki koji sve češće zalaze u epsku fantastiku ili u istorijski roman. Imamo odlične pisce, prevođene i nagrađivane kod nas i u inostranstvu.

GLAS: Za kraj, uspjeh "Carigrada", pretpostavljam, neće Vas odvesti od pisanja u žanrovima fantastike i horora, tj. šta možemo očekivati od Vas u sljedećem periodu?

TEŠIĆ: To se svakako neće desiti! Najviše volim da pišem istorijske romane, ali povremeno mi je potrebna pauza i odmor, pa onda se najradije upustim u horor, fantastiku, ili čak satiru. Trenutno pišem istorijski roman o Jeleni Balšić Lazarević, pri čemu mi pomaže opet istoričar Marko Aleksić. On je tu čisto da ne pogrešim s nekim podacima i sl, ali sve istraživanje je na meni. Imam i planove za horor: ostao sam (sebi) dužan još jedan deo iz serijala "Kletva Kainova",  koji će uglavnom biti roman za sebe, mada se oslanja na neke događaje iz ranijih delova. Želim da obradim neke istorijske događaje koji su takođe ostali nedovoljno zatupljeni u književnosti, a neki su i potpuno nepoznati za širu javnost. Imam ideju za jedan politički triler zasnovan na nekim istinitim događajima, ali je tema škakljiva iako je pola veka stara... Dakle, puno je planova, a vremena je malo! Ali idemo redom!

Antologija

GLAS: Kada biste imali priliku da priredite antologiju domaće fantastike, koga biste od autora  voljeli vidjeti na tim stranicama?

TEŠIĆ: Obavezno Goran Skrobonja, Zoran Živković, Dejan Stojiljković, Bane Janković, Oto Oltvanji, Darko Tuševljaković, Drina Steinberg, Ilija Bakić, Goran Petrović, Sava Damjanov, Filip David, Nebojša Petković... i druge koje ne stižem da pomenem. Mnogo je zaista izuzetnih pisaca u nas!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.