Књига староставна

Истраживачима живота и рада Петра Кочића није непозната чињеница да је он суштински био аутор једне књиге.

У недугом животу, овај писац се књижевном раду активно, стваралачки концентрисано, није успио посветити ни читаву једну деценију. По парадоксалној закономјерности своје "жељезне" судбине, за оно што је била његова основна вокација, он је "откидао" од других важних националних послова. Узалудно га је Јован Скерлић подсјећао да се остави политике и посвети списатељском дару. Још је једна ватра снажно горјела у овоме човјеку "пламених језика". Човјек и кад би хтио, не би могао против себе! У тој стваралачкој и прегалачкој ватри, Кочић није сагорио, како су многи тумачили његов живот, он се овјековјечио, одјенуо своје дјело неугаслом свјетлошћу. Шта друго очекивати од онога чији матурски рад је носио наслов "Србинов позив". Овај ђачки писани састав сугерише двије веома важне значајке, два украса у животу великог писца: неупитност српског националног осјећања и живљење према дужностима којима смо предодређени. Позив је предањски глас који обавезује, зато је Кочић, кога с правом у србистици виде као директног потомка највећег српског пјесника, Петра Петровића Његоша, завјетни писац.

Изузму ли се из књижевног опуса Петра Кочића чланци и књижевнокритички написи, посланички говори и преписка, он је одистински аутор једне, обимом невелике књиге. То је ова књига, коју предајемо читаоцима. Сви књижевни текстови нашег писца су међу њеним корицама. Своје књиге, најбоље је насловљавао сам Кочић. Три збирке приповиједака истовјетним насловом "С планине и испод планине", те књигу записа "Јауци са Змијања".

Сабране белетристичке текстове класика српске приповједачке прозе ми смо објединили насловом "Књига староставна". Зато што је књига моћан симбол његове цјеложивотне преокупираности снагом писане ријечи, а онда и зато што се у нашој усмености поклањала велика пажња писмености. Средишњи глас који одјекује читавим Кочићевим књижевним свијетом је глас древности, староставности. Он очеличава предачке поруке, њихов морал, постојаност, издржљивост, националну припадност. И, што је најважније – језик!

Кочић је добро осјетио, маниром великог писца, да је снага једног народа похрањена у његовом језику, па су у пишчевом језику, нимало случајно, заступљени различити слојеви српског језичког памћења. Своме српском народу Кочић је служио, служећи његовом језику. Зато он у "Молитви" моли Господа да му подари језик и ријечи, као неукротиву снагу, али не за било које ријечи, већ оне које ће бити потврђене животом. Само те ријечи пламте несагоривом снагом сакралности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.