Хабјановић Ђуровић: Увијек сам се дивила пожтвованим женама

БЕОГРАД - Књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић каже да се писањем у првом лицу може боље описати емоција човјека, да је била осуђивана на затвор, да се диви женама које су показале да је трпљење мјера снаге и да њен син Александар Ђуровић планира филмску екранизацију њеног романа "Наш отац".

Хабјановић Ђуровић је рекла Тањугу да је од 2003. до 2024. обишла сва места, осим Антиохије, где се дешава радња романа "Тамо где је она", који се бави путем и судбином кроз векове иконе Пресвете Богородице Филеримосе.
    
Након првог дела из 2024. године, други део "Тамо где је она" се појавио средином октобра, а Хабјановић Ђуровић је истакла да је писала сваку причу у првом лицу, без обзира да ли је у питању царица Пулхерија или Марко Калањ архимандрит манастира Острог.
    
"Тако можете боље да прикажете емоцију тог човека, ближи је читаоцу, јер свако од њих прича своју причу. Прича и велики мајстор Пјер Добисон и војник малтешки који прихвата идеје француске револуције. Одриче се вере, љубави и наде, јер прихвата нову паролу - братство, једнакост и слобода", навела је ауторка.
    
Хабјановић Ђуровић каже да је хтела да читалац сваког јунака разуме, да као писац не буде посредник пишући у трећем лицу, па се овако "свако лично са својом причом, емоцијама, дилемама и надама обраћа читаоцу".
    
"Мислим да је то допринело не само лепоти приче, него аутентичност и учинило јунаке из најдаљих времена блискијим данашњем читаоцу. И кад се пише о иликовима у најдавнијим временима могу да их разумеју савремени читаоци зато што се људска природа се не мења, увек је била иста", напоменула је Хабјановић Ђуровић.
    
Према њеним речима, људи су увек имали исте дилеме, страхове, болове, жеље и наде, а "мењао се декор времена, начин на који је неко показивао страх и бол, како се борио, али суштинска емоција која покреће човека - то се није мењало".
    
"Пулхерија се одриче личног живота да би се посветила брату. У неком тренутку он је изда и одбаци кад одрасте. То је ситуација препознатљива", истакла је списатељица.
    
Хабјановић Ђуровић је додала да "свако мисли да је његов проблем највећи, да је његово време најтеже", али "кад уђете у друге приче видите како су живели други људи, како су такође патили и онда видите да нисте једини на свету".
    
"Човеку треба помоћ Божија. Човек може да донесе одлуку да ће се променити, да ће бити бољи, ако је починио грех. Може да каже: 'Не бих више хтео да грешим'. То зависи од нас", оценила је Хабјановић Ђуровић.
Навевши да "свако од насе у дубини душе осети кад је урадио нешто добро и кад није био најбољи на свету", Хабјановић Ђуровић је додала да је "битно да човек жели да буде бољи и труди се и потражи помоћ од сила небеских".
    
Хабјановић Ђуровић је признала да се "увек дивила женама које су часне, храбре, пожтвоване и мудре, које знају да је и трпљење мера снаге".
    
"Не мислим да треба да трпимо да нас неко малтретира, али живот нам доноси и неке ружне ствари, нешто што нам се не свиђа. Кажем: 'Ја ћу то да истрпим, јер имам снагу за то. Посрнућу и устаћу'", рекла је Хабјановић Ђуровић.
    
Са тужним детињством и неизвесном младошћу, иза себе и жељама за које је веровала да их неће моћи остварити, Хабјановић Ђуровић је посезала за романсираним биографијама уметника, као што је "Жудња за животом" Ирвина Стонао сликару Винсенту Ван Гогу.
    
Хабјановић Ђуровић је ту налазила "све што треба да знате о томе како се човек бори за оно у шта верује".
    
Њен први роман "Јавна птица" појавио се 1988. године у едицији "Супер роман" издавачке куће Књижевне новине, након што ју је прихватио уредник сликар и политички мислилац Драгош Калајић (1943-2005).
    
"Кад ми се јавио Калајић и рекао све што ми је рекао, ја сам била пресрећна и запрепашћена. Остала сам без речи. Рекао је: 'Па добро, значили вам уопште све ово што вама причам?' Мислио је да се правим. 'Па како да ми не значи, не знам шта да вам кажем!'", присетила се Хабјановић Ђуровић.
    
Роман се ипак појавио након три године чекања у издавачком плану, пошто је број издања био ограничен, и Хабјановић Ђуровић је била стрпљива јер би се у међувремену "увек са рукописом јавио неки познати писац".
    
Запосливши се потом као новинарка у часопису Дуга, где је главни и одговорни уредник био Миломир Марић, Хабјановић Ђуровић је писала против рата, о криминиалу, као и животне исповести занимљивих жена.
    
Међу њеним текстовима била су два о превареним штедишама Дафимент банке почетком деведесетих година - "Волели су ме до последње марк" и "С ким је Дафина била фина".
    
Хабјановић Ђуровић је објавила и "признанице свих значајних људи који су кад је банка пукла подигли новац са каматом и тиме опљачкали све друге преварене штедише" банке коју је водила Дафина Милановић.
    
"После сам имала три судска процеса. У два случаја су одустали. У трећем, без обзира што је Дафина на суду рекла да ми је све то испричала, да је то што ми је рекла само кап у Дунаву, осуђена сам на годину дана затвора. Била сам ипак помилована јер сам имала малолетно дете", присетила се Хабјановић Ђуровић.
    
Навевши да има "још две књиге у глави", Хабјановић Ђуровић је рекла и да након филма "Света Петка - Крст у пустињи" њен син редитељ Александар Ђуровић планира да током 2026. године почне снимање филма по њеном роману "Наш отац".
    
"Добио је пре две године подршку Филмског центра Србије. То није довољно за филм, то је лепа подршка. Од тад конкурише по региону, покушава да нађе средства", рекла је списатељица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.