Грчки пјесник Антонис Д. Скијатас добитник награде "Отворена књига"

БАЊАЛУКА – Међународна књижевна награда "Отворена књига" за 2026. годину додијељена је истакнутом грчком пјеснику Антонису Д. Скијатасу, одлучио је жири Удружења књижевника Републике Српске.

Признање ће лауреату бити уручено 2. новембра у 11 часова у Свечаном салону Банског двора, у оквиру 11. Међународних књижевних сусрета "Бањалука 2026", који ће бити одржани од 1. до 4. новембра.

Награда "Отворена књига" додјељује се девети пут истакнутом књижевном ствараоцу изван српског говорног подручја, а овогодишњи добитник изабран је због високих умјетничких домета свог пјесничког дјела, снажног повезивања личног и колективног памћења, историјског искуства и савремености, те доприноса савременој грчкој и европској поезији и међународном повезивању пјесника и култура.

Поезија као простор памћења и свједочења

Жири је радио у саставу Ранко Рисојевић, предсједник, те Ранко Павловић и Предраг Бјелошевић, чланови.

У образложењу одлуке истакнуто је да Скијатасово стваралаштво припада оном току савремене европске поезије у којем пјесма превазилази границе личног искуства и постаје простор памћења, свједочења и моралног преиспитивања историје.

У његовим стиховима преплићу се прошлост и садашњост, мит и документ, појединац и колективна судбина, док су питања смрти, људског достојанства и одговорности према историји међу средишњим темама његовог пјесничког свијета.

Жири је указао и на континуитет критичког препознавања вриједности његовог дјела. Ставрос К. Ставридис је још почетком деведесетих година Скијатасову рану поезију описао као "надреалистичку поезију, са асоцијативним низом, која наводи на размишљање сажетошћу израза, изазива смјелом метафором, задивљује ритмом и снагом свог вишезначног говора".

Касније је Константинос Бурас нагласио хуманистичку димензију његовог стваралаштва, истичући да оно напушта затвореност индивидуалног искуства и отвара простор за заједништво, слободу и достојанство свих људи. Скијатаса је описао као "аутентичног и дубоког пјесника, љубитеља грчког језика као оруђа демократије и просвјетљења".

Од Хармса и Тјуринга до Целана и Витмена

Посебну пажњу жири је посветио пјесмама у којима Скијатас ствара дијалог са значајним личностима књижевности, науке и културе. Међу њима су Данијел Хармс, Алан Тјуринг, Пол Целан и Волт Витмен, чије биографије и судбине пјесник претвара у савремене поетске параболе.

Хармс у његовој поезији постаје симбол страдања слободног духа, док Тјуринг отвара питања односа човјека, знања и технологије. Целанова поезија призива памћење Холокауста и проблем могућности говора након историјске катастрофе, а Витменово присуство подстиче размишљање о слободи, пролазности и трајности поезије.

У најновијим критичким освртима на збирку "Рукописи" препозната је способност аутора да различите епохе и личности повеже у јединствену поетску цјелину. Критичарка Мина Петропулу посебно је издвојила драматични пјеснички дијалог између Ђордана Бруна и Силвије Плат, у којем поезија добија готово позоришну напетост.

Свједочење о историјском злу

Једна од најизразитијих особина Скијатасовог стваралаштва јесте суочавање са историјским насиљем и страдањем. Холокауст, концентрациони логори, ратови, масовне гробнице, атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, расно насиље и савремени облици репресије у његовим стиховима нису само историјске теме већ опомена против заборава.

У пјесми "Разговор мртвих", изграђеној око посљедњих тренутака Џорџа Флојда, индивидуална трагедија прераста у слику угроженог људског достојанства. У пјесмама јапанског циклуса сјећање на Хирошиму и Нагасаки постаје дио ширег преиспитивања цивилизације која технолошки напредак често плаћа заборавом жртава.

Према оцјени жирија, памћење је једна од средишњих категорија његове поезије, док се заборав појављује као опасан механизам којим друштво прикрива сопствену одговорност. Зато Скијатас својим стиховима изнова враћа глас мртвима, прогнанима, пониженима и безименима.

Посебно је истакнута пјесма "Фестивали демократије", чија завршница могућност спасења свијета не повјерава великим историјским личностима и пророцима, већ обичним људима који у рушевинама дијеле воду и хљеб. У томе жири препознаје једно од темељних етичких начела Скијатасове поезије – вјеру у човјечност и солидарност чак и у временима највећег страдања.

Дијалог са традицијом грчке поезије

Скијатасов пјеснички поступак заснива се на слободном стиху, спајању историјских, митолошких, књижевних и документарних елемената, наглим временским и просторним прелазима и снажној симболици. Слике камена, свјетлости, снијега, мастила, папира и рушевина код њега често постају носиоци дубљих филозофских значења.

Важну улогу има и тишина, која није само одсуство говора већ простор очувања онога што историјска бука настоји да потисне. Критичарка Зои Самара је у анализи из 2017. године указала на способност Скијатасове поезије да језик доведе до границе тишине и тако сачува живо присуство историје.

У образложењу награде препознат је и његов дијалог са великим насљеђем модерне грчке поезије. Са Константином Кавафисом повезује га схватање историје као трајне моралне драме, са Јоргосом Сеферисом осјећање историјског терета и памћења, а са Јанисом Рицосом повезивање личног искуства и колективне судбине. Сродности са Одисеасом Елитисом уочавају се у значају свјетлости, материје и медитеранског културног простора.

Жири је нагласио да ове везе не треба посматрати као непосредне утицаје, већ као савремени дијалог са темељним питањима грчке пјесничке традиције.

"У времену у којем се историјско памћење све брже претвара у информацију, а човјеково искуство у податак, Скијатас брани право поезије да остане простор савјести. Његова 'отворена књига' јесте, у најдубљем смислу, књига човјека: његових страдања, заблуда, отпора, памћења и наде", наведено је у образложењу.

Богат пјеснички опус и међународна сарадња

Антонис Д. Скијатас рођен је у Атини, а живи и ствара у Патри. По образовању је хемијски инжењер, са постдипломским студијама из области конзервације умјетности и креативног писања. Поред поезије, бави се антологичарским и критичарским радом, а његове пјесме превођене су на бројне језике и заступљене у антологијама у Грчкој и иностранству. Од прве књиге "Гробље на граници" из 1983. године до новијих збирки, Скијатас је изградио обиман пјеснички опус. Међу његовим издањима издвајају се "Коњ таласа" (1990), "Љетњи анемометар" (1993), "Фантазије једног путника" (1996), "Гостољубиви град" (2010), "Еугенија" (2016), "Једини вјерни станар" (2018), "Пењачи памћења" (2019), "Шпијунажа времена" (2021), "Архитектура тишине" (2022), "Невидљиви митови" (2023), "Дневник кротитеља звијери" (2024) и "Рукописи" (2025).

Његове књиге објављиване су и у преводима на шпански, румунски, албански, чешки и арапски језик, чиме је његово стваралаштво постало доступно ширем међународном кругу читалаца.

Скијатас је оснивач и један од водећих организатора Свјетског фестивала поезије у Патри, као и пјесничких и културних иницијатива повезаних са организацијом "Poetry Office / Grafeion Poiiseos" и наградом "Jean Moréas". Његов рад на повезивању књижевних стваралаца и култура доприноси међународној видљивости савремене грчке поезије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.