Годишњица рођења Исидоре Секулић: Била је несрећна и величанствена, памет и образовање највише су јој замјерали

Дјетињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша дјевојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој дјевојачкој школи од 1897. до 1909. године. Испит за грађанске школе из француског језика и књижевности положила је 1898. Послије тога радила је у Шапцу (1909-1912) и Београду. Докторирала је 1922. године и била први предсједник Удружења писаца Србије.

Док је с породицом живјела у Руми Исидора је дане проводила у игри са лептирима и луткама. Међутим, њено дјетињство није било срећно јер је, тада шестогодишњој дјевојчици, изненада умрла мајка. Све то је утицало да Исидора добије страх од смрти и болести, који ће касније прожети сва њена дјела. Туга и страхови су у њој пробудили усамљеност и озбиљност за коју је тврдила да је наслиједила од оца. После очеве и братовљеве смрти остала је сама на свијету.

До краја и безрезервно посвећена љепоти смислене ријечи Исидора Секулић је за живота стекла уважавање као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Као писац, преводилац и тумач књижевних дјела понирала је у саму суштину српског народног говора и његовог умјетничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Често је била оспоравана и мета различитих трачева. Паметну, суптилну и женствену Исидору Секулић чаршија је претварала у досадну и мрачну књижевницу. Када јој је било доста оговарања и сплетки мале средине као што је било Панчево, закључила је да је та средина не жели и почиње да путује по Европи. Пропутовала је многе земље као што су Италија, Русија, Француска, Њемачка, Енглеска, Норвешка и многе друге. Нигдје није одлазила као туриста. Сваку земљу је прије путовања детаљно проучавала. Интересовала се за људе, њихову културу и традицију, митологију, обичаје, вјеровања и све оно што чини један народ.

Говорила је више језика, познавала разне културе, филозофију, музику и сликарство о којима је и писала. Знање и памет су јој највише замјерали. Интересовала се за проблеме изван књига и умјетности.

Мучена несаницом, ноћи је проводила у писању и читању, преводећи списе са девет језика, куцајући на писаћој машини.

Највише је уживала у друштву младих људи и многи писци тог времена су одлазили код ње, јер су вољели разговоре с њом. Према ријечима савременика презирала је лажни морал и сањала о вјечној љубави. Умјетност је за Исидору Секулић била религиозна и трагична. Звали су је и српска Вирџинија Вулф.

У 33 години добија премјештај у Шабац, где предаје немачки и гимнастику. Те године (1910), улази у српску књижевност, полако али сигурно. У часописима почиње да објављује своје преводе, а  1912. године први пут одлази у Скандинавију.

Објављује причу у Скерлићевом „Књижевном гласнику“. Међутим, када је објављена књига „Сапутници“, Јован Скерлић ју је оштро критиковао пишући да је то веома субјективна, лична књига, те да је неразумљива, усиљена и китњаста. Скерлић је, такође, сматрао да је у доба ратова млада Исидора требало да буде посвећена ратним темама и бригом о страдалима, уместо што је постављала интелектуална питања. Секулићева је била јако погођена овом критиком.

С друге стране, Јован Дучић је тврдио да је њена књига „Сапутници“ једна од најбољих у српској и европској книжевности. Рекао је да је само дубоко несрећна особа могла да напише такву књигу са толико топлине.

Брзо настају њена „Писма из Норвешке“, која су такође имала лош пријем код критичара, а потом и „Ђакон Богородичине цркве“ потресна исповијест за коју се писало да је настала као производ њене заљубљености у војвођанског ђакона. Књига је била предмет исмијавања. Крлежа је био можда и најокрутнији написавши: „Госпођа Секулић се заноси књигама од дванаест штампаних табака за православље, тамјан и ђаконе.“

Дивила се Милошу Црњанском с којим је радила интервју на тему „Гдје живи најсрећнија жена Југославије“. У уводу Црњански је написао: „Отмена, и као сви отмени, напаћена и усамљена, она има за собом и једно велико искуство жена и женске душе. О жени, ако не у име жене, нико у нас не може говорити са толико права и тако позван као гђа Секулић.“

Једина љубавна прича позната у њеном животу јесте удаја за доктора Емила Стремницког, којег је упознала у Ници. Неколико мјесеци њиховог брака остали су потпуна мистерија. Када су Исидора и њен муж једном приликом путовали возом за Берлин, Емил је испао из воза. Зли језици су шапутали да је хтјела мужу да „додијели лакшу смрт“ и да је она крива за његову погибију.

Пензионисана је 1931. године.

Прије почетка Другог свјетског рата, у фебруару 1939, ова књижевница постала је прва жена академик, на приједлог Богдана Поповића, књижевног критичара и есејисте.

Његово мишљење се није доводило у питање, али осталим академицима није било по вољи да се међу њима нађе жена, наводи београдски лист Време.

Тјесном већином, постала је дописна чланица, а деценију касније и редовна.

Тих дана често су јој упућивали коментар - „постали сте члан Академије под комунистима", на шта је она имала спреман одговор: Да само знате колико су тада уважени академици огорчено ударали песницама о сто на седници и викали: Нећемо жене у Академији! „Ипак, поносим се што сам прва жена у српској Академији која је тамо пробила лед."

Била је једина жена међу оснивачима српског ПЕН центра (Међународно удружење пјесника, есејиста и књижевника), а била је и на предсједничкој позицији те организације.

Исту улогу имала је и у Удружењу књижевника Југославије.

У пола вијека књижевног рада у више облика умјетничког исказивања и расуђивања објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Нека од од њених најважнијих дјела су „Сапутници“ (1913) – приповједна врста интимног дневника, „Писма из Норвешке“ (1914) – путопис, „Из прошлости“ (1919), „Ђакон Богородичине цркве“ (1919) – роман, „Кроника паланачког гробља“ (1940) – приповјетке, „Записи“ (1941), „Аналитички тренуци и теме“ (1941) – есеји, „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик, културна смотра народа“ (1956).

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године. Њен дубоко промишљен и умјетнички истанчан књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане ријечи, пише 24.сата.рс.

Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето, шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.“

Икона српске књижевности

Професор на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду Предраг Петровић раније је за BBC на српском истакао да је Исидора Секулић „изузетна појава на књижевној сцени у периоду када се положај жена у књижевности није толико уважавао",

Додаје да је успјела „да истрпи све нападе и остане верна себи и писаној речи."

-Њени преводилачки радови и та невероватна приврженост књижевности је нешто што се заиста и у другим развијенијим културама ретко налази – сматра он.

Управо са њом се, како каже, постављају темељи позиције књижевнице на српској, јавној, књижевној сцени.

-Живот ове књижевнице обележила су два балканска и светска рата, али је она била довољно мудра да се прилагоди тим околностима ратне сценографије у којој је провела највећи део живота – причала је Лаура Барнa, књижевница која је годинама истраживала живот Исидоре Секулић.

Глад и сиромаштво нису је заобишли, па се зими смрзавала јер није имала огрева, тек би пред ноћ запалила по коју цјепаницу коју је доносила из шетње по Топчидеру, београдском насељу гдје је живјела.

-Само да огрије прсте како би могла да пише или да куца на писаћој машини - каже прича Барна.

Додаје да су дјеца из комшилука којој је држала часове језика одлазила на оближњу пругу и у џеповима капутића сакупљала угаљ који би испао из претоварених њемачких вагона возова и остављали га пред Исидорину капију.

-Неретко су јој доносили у шерпицама и поврће из баште, јер је Исидора у ратно време одбијала да претвори двориште у повртњак. Због сиромаштва била је принуђена и да прода клавир, што јој је тешко пало јер јој је музика много значила. Није хтела да зна у коју кућу одлази, јер је знала да га је купио неки власник оближње виле. Оставила је партитуру на диркама и изашла у шетњу док су га износили из куће . додаје Барна.

Иако није била директно изложена борбама, ратна искуства која је осјећала у свакодневном животу најбоље је описала у збирци приповједака „Из прошлости“ која је објављена по завршетку Првог свјетског рата, записао је Драган Бабић, научни истраживач.

Она, како пише Бабић, свједочи животу у поробљеној домовини и свакодневном животу Срба у Војводини и Славонији погођених ратом.

Посљедња адреса на којој је боравила јесте приземна кућица са малом баштом, и „дворишним звоном увијеном у крпу" на Топчидерском брду у Београду,

-У њеној кућици све је било сређено до перфекције – причала је Лаура Барнa.

Додаје да је Исидора често одлазила на пијацу, волела коње и уживала у чајевима.

Неколико година прије смрти, за пријатеље је организовала сталне чајанке четвртком у 17 сати.

Исидора је често за себе говорила да се у њој боре Исидора, Иса, Исика, Ајседора, Дора, Ида, Идица, Црна Лабудица, Помахнитала Баба, како су је све звали, прича Лаура Барна.

-Данас је икона српске књижевности. Она је пре свега била храбра жена - истиче Барна.

„Писма из Норвешке“

Да воли друге традиције, културе и нације најбоље ће осликати у „Писмима из Норвешке“  - дјелу насталом из њених путовања од Осла до Бергена, гдје свијет фјордова и нетакнуте природе дочарава кроз призму других.

-Успела је да пронађе прави приповедачки израз, јер се окреће другим људима, културама, традицији, напуштајући интимни круг - каже Петровић.

Додаје да је то њена најбоља прозна књига и „најбољи српски путопис".

.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.