Ђорђе Бајић: Моји романи су стекли публику, сада морам да оправдам то повјерење

“Реакције су толико добре да ме то чак помало и плаши. За непуних месец дана од објављивања већ је добио друго издање што је све јасан показатељ да читалачко занимање постоји”, рекао је Бајић.
    
Урбани београдски трилер “Једно ђубре мање” је трећи роман у серијалу о инспектору Николи Лиману и у средишту овог романа је истрага добро испланираног убиства у једном београдском ноћном клубу.    

У трећем дијелу трилогије Лиман се бави убиством размаженог сина једног од најбогатијих људи у Србији, а то је у роману бизнисмен Митар Крстић.
    
Митров син, Милидраг Крстић је отрован у стриптиз клубу у када је попио смртоносни шампањац, а инспектор Никола Лиман истражује околности под којима је отрован Мили, будући да његова породица има много непријатеља.
    
Бајић је рекао да је једно од главних надахнућа када је осмишљавао динамику односа у породици Крстић произашла из Крлежиних “Глембајевих”.
    
“Док сам осмишљавао Крстиће свакако да је било и надахнућа из стварног живота. Стварност је покретачка снага мојих романа, она се у њима рефлектује”, рекао је Бајић.
    
Додао је да су Крстићи мешавина више различитих породица које све имају једну заједничку особину, а то је мисао богаташа да новцем могу да купе све и свакога, да им је због веза и утицаја који имају све дозвољено, да могу да газе (чак и буквално) друге и прођу без послједица, али ипак кармички дуг који се направи прије или касније увијек стигне на наплату, и то са великом каматом.
    
Његов најновији роман се у највећој мјери бави корумпираним свијетом, свијетом превара и демонстрацијом моћи.
    
“Жао ми је што су моји романи толико актуелни, волео бих да живим у мање узбудљивим временима и сређенијој земљи, али тако је како је. Зато као аутор желим да дам свој допринос и уз жанровски матрицу, на питак и разумљив начин, предочим истине коме сваком треба да буду доступне и познате”, рекао је Бајић.
    
Један од најмистериознијих ликова у његовом роману је човјек са маском пса, а Псоглави је демонско биће српске митологије, Бајић је рекао да не смије да открива детаље зашто је одабрао то демонско биће за посебан састојак којим је зачинио мистерију. 

“Сваки трилер мора да има упечатљивог негативца. Одабрао сам да убица носи маску, јер је то моја посвета слешерима 80-их. Све сам зачинио  са мало српске митологије, али без жеље да уђем у наднаравно. Иза маске пса је особа од крви и меса - а ко је у питању и зашто убија, то је на читаоцима да покушају да одгонетну”, рекао је Бајић.
    
Додао је да није лако написати роман у ком тензија расте са сваком страницом, али да правила жанра налажу да трилер мора да буде узбудљив и напет.
    
“Уживам у поигравају са читаоцима и трудим се да им понудим роман који ће их забавити, а истовремено и замислити. Моје приче, бар се трудим да буде тако, имају тежину. Циљ ми је да читаоци о ликовима и њиховим судбинама размишљају још дуго након што заврше читање и одложе књигу”, рекао је Бајић.
    
Говорећи о утисцима читалаца, Бајић је рекао да су се за сада сви, они који су писали о роману, позитивно изразили. 
    
“Концензус је да је 'Једно ђубре мање' моја до сада најузбудљивија и најбоља мистерија, што је велики подстрек да наставим даље, истрајем на свом књижевном путу. Успео сам оно што је од свега најтеже: да стекнем верну публику. Сада је на мени да оправдам то поверење”, нагласио је Бајић.
    
Додао је да му импонује што његовог инспектора Николу Лимана многи упоређују са Херкулом Поароом, али да су ипак њих двојица различити иако је обојици циљ да по сваку стигну до истине.
    
“То поређење је за мене заиста велика част. Одрастао сам и формирао се уз романе Агате Кристи, а посебно сам волео, и још увек волим, њене мистерије у којима је случајеве решавао непогрешиви Поаро”, рекао је Бајић.
    
Нагласио је да му актуелна црна хроника помаже у осмишљавању ликова и догађаја, као и да је реалност само почетни креативни импулс, а фикција је надоградња и његов избор, те да ће у тим водама и остати.
    
Говорећи о томе да у његовим романима испектор Лиман ради на решавању случајева убистава и у потрази је за правдом, Бајић је истакао да жели да вјерује у правду, али и да је свјестан да правда не буде увек задовољена, барем не онолико брзо колико би требало да буде. 
    
“Желим да верујем да је истина достижна, мада имам довољно животног искуства да ми је јасно да то није брз и лак процес. Има дана када ми све изгледа црно и безизлазно, а онда се, срећом, деси нешто лепо што ми улије наду” рекао је Бајић.
    
Указао је да је приликом писања трилера важно да се прича почне са нечим што ће читаоца заинтригирати па због тога увек пажјиво размишља о првом злочину у роману, јер то мора да буде нешто што ће привући пажњу и подстаћи на читање.
    
“Сви моји романи почињу постављањем мистерије и завршавају се њеним разрешењем, док се између трудим да све што боље замрсим, али на један поштен начин, да читаоцима понудим трагове уз помоћ којих могу да одгонетну загонетку коју сам им поставио”, рекао је Бајић.
    
Додао је да су жртве важне у трилерима, јер се око њих врти прича и због тога се увијек труди да им удахне што више живота пре него што им га одузме.
    
Указао је да су га одувијек привлачили криминалистички серијали, као и да је серијал са Лиманом започео случајно 2013. године, као и да воли да додаје слојеве и да Лимана учини стварним, што се показало да воле и читаоци.
    
“Што се писања тиче, имати сталног јунака је двосекли мач: Лиман је увек ту да на њега ослоним нову причу. Лимана сам замислио као јунака који се мења, учи из својих и туђих грешака, није 'фиксиран' као што је то случај са већином главних јунака у серијалима. То уме да писање учини компликованијим, али ја уживам у тим компликацијама”, рекао је Бајић.

Најавио је нови роман чији је радни наслов “Момак у кутији”, а који ће такође бити дио серијала о инспектору Лиману.
    
Коментраришући резултате Истраживања о читалачким навикама у Србији које је спровео Еуростат, а који показују да све мање људи чита, Бајић је рекао да све почиње у породици и школи и да он као професор српског језика у Музичкој школи “Станковић” настоји да у младима развије љубав према писаној ријечи.
    
“Књижевност мора да поново постане 'кул'. Нема другог начина. Пуко наметање је на дуже стазе контрапродуктивно, младима књиге морају да се приближе и омиле, што подразумева и измене плана и програма у основним и средњим школама”, рекао је Бајић.
    
Према његобим ријечима, Нобелова награда за књижевност је ствар прошлости и некада је много значила, а данас је штета што је толико исполитизована да је изгубила на значају.
    
Говорећи о плановима за 2025. годину Бајић је рекао да би волио да неки његов роман буде екранизован и да своје романе увијек пише са адаптацијом у виду, а читаоци кажу да су веома визуелни и филмични. 
    
“Пишем нови роман и надам се да ћу га завршити а можда чак и објавити током 2025. године. Такође, ту су и неки други пројекти, као што је писање филмског сценарија по мом роману 'Жута кабаница'. Има ту још пројеката. Бићу веома вредан, то је сигурно, и то ме веома радује”, закључио је Бајић.
    
Ђорђе Бајић српски је писац и критичар, магистар теорије уметности и медија који је рођен у Београду 21. јула 1975 године.
    
Писао је за Попбокс, Јелоу Каб, Хупер, културни додатак НИН-а, City Magazine, а тренутно пише филмске критике и текстове из домена уметности и културе за Време, Недељник и Букмаркер. 
    
Уз Зорана Јанковића и Ивана Велисављевића аутор је књига “Критички водич кроз српски филм 2000–2017”, “Критички водич кроз српски филм, 2018–2022” и “The Best Serbian Films of the 21st Century”.
    
Написао је романе “Острво проклетих” , “Жута кабаница”, “Црвени снег”, “Смрт у ружичастом”, “Умри, љубави” и “Једно ђубре мање”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.