Читајмо Десанку, ненадмашну српску поетесу
БАЊАЛУКА - Сада када је постало јасно да од реализације наума да се из школских програма у Србији изостави дјело знамените српске пјесникиње Десанке Максимовић неће бити ништа, здраворазумским људима, који су завршили било који стадијум школовања (да не помињем стручну и културну јавност која је осудила и обесмислила овакав покушај!), преостало је само да се чуде и питају да ли је и тако нешто могуће.
Како од чуђења нема никакве користи и како људи из струке имају одговорност и обавезу да се огласе поводом оваквих покушаја (морам нагласити суманутих!), држимо да је овим поводом сувисло поставити неколико начелних питања која се тичу односа према националном идентитету, двовјековној судбини српског језика, књижевној и културној традицији, културној политици и стратегији, као и о неким забрињавајућим етнопсихолошким индикаторима.
Очигледно је да се ради о нескривеном покушају измјене националне свијести, нескривеном зато што се покушало из националног памћења истиснути једно од капиталних дјела националне литературе, али и пјесникиња која је била и остала метонимијска фигура најплеменитијих својстава српског националног бића. Треба знати да се те стратегије спроводе већ више од два вијека у српској културној политици и да су оне наносиле огромну штету српској култури. Довољно је само поменути учестала преименовања српског језика, на која више нико и не реагује, па да се укаже на праксу која није забиљежена нигдје и никад. За ову прилику наводимо само још један изразит примјер. Из едиције “Српска књижевност у сто књига”, која је више од пола вијека обликовала културноисторијску свијест српског народа, изостављена је дубровачка књижевност, један од најважнијих и најзначајнијих сегмената српске књижевне и духовне баштине. Најзад, данас је ваљда и најдобронамјернијем припаднику српског народа јасно да након тридесет година патриотских тирада, у српским државама, под (надајмо се) српском влашћу, нико озбиљно није био намјеран да српском ћириличном писму избори равноправан статус, и да је све што је на том плану (не)чињено био тривијални маркетинг, јефтини (плиткоумни) патриотизам који је Јован Стерија Поповић исмијао и разобличио у својим знаменитим “Родољупцима” прије 170 година. Невоља је у томе што се лоше матрице код нас непрестано понављају, а њихова разорна дејства бивају очигледнија. Но, да читаоце више не оптерећујемо овом суморном евиденцијом, за навођење сличних примјера није довољан овај осврт већ читави фељтони! Поставимо, најзад, неколика питања?
Ко су код нас стручњаци који раде по агенцијама, заводима и министарствима, који одлучују о овој проблематици? Ко је и када поставио питање њихове компетентности и знања? Како је могуће да министри науке, културе и образовања постају они који немају никаквог искуства у овим, за сваку земљу и сваки народ, понајважнијим ресорима? Како је могуће да њихове суверено изложене реформаторске захвате (незналице обожавају да реформишу!) нико из академске и интелектуалне јавности критички не разматра и обесмишљава? Како је могуће да у политикама наших власти, већ тридесет година, проблеми припадајући овим темељним областима немају практично никакав значај? Сви свједочимо, истина нијемо, да су ресори као што су наука, образовање и култура предмет поткусуривања политичких партија! Ако све ово знамо, онда можемо само да цитирамо Андрића који је говорио: Ничему се не чуди, свачему се надај, и да већ утрнули од којекаквих експеримената, чекамо нове реформаторске креације. И, наравно, да читамо Десанку, ненадмашну српску поетесу и божијег човјека.
Ако сам тачно запамтио, спорни приједлог реформе школских програма у Србији је Завод за унапређење образовања и васпитања, што је већ по своме називу крајње упитна инстанца, најприје што се тиче назива, а онда и након покушаја какав је овај о коме говоримо! Ми смо мајстори унапређења и реформисања, чији резултат буде да доспијемо до тачке која је, како Матија Бећковић духовито примјећује, знатно иза почетне позиције! Страх ме само да ће овај и слични подухвати, кроз двадесет година, проћи без икаквог противљења и оспоравања, када, још увијек, национално укоријењену српску националну елиту смијене духовно растемељени болоњци, па још, не дај благи и добри Боже, они што ће школе завршавати на даљину, путем, што се нетачно већ мјесецима понавља код нас, виртуелне наставе. Е, онда ће враг ђаволу доћи у сватове, што би рекао велики Његош, над којим је већ дјелимично спроведен реформаторски експеримент сличан ономе који је сада био намијењен Десанки Максимовић.
(За “Глас Српске” пише професор Душко Певуља)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
