Бранко Стевановић за “Глас Српске”: Поезија помјера границе поимања свијета

Рекао је ово за “Глас Српске” писац, преводилац и уредник Бранко Стевановић објашњавајући, зашто је поново у својој књизи за дјецу и духом младе “Благо нама са животињама” на занимљив начин повезао свијет животиња, дјеце и поезије као у својој култној књизи “Зоолошка песмарица”. Чувени писац каже да је дјеци и поезији добро са животињама, али треба бити опрезан исто као и са људима.

- Одређујући се према њима деца се у исто време уче емпатији и промишљању. Животиње, не само у поезији, треба волети, али и бити опрезан у њиховом присуству. Исто је и са људима - рекао је писац.

ГЛАС: Нова сарадња са илустратором Костом Миловановићем дала је, по општем утиску, нову димензију Вашим стиховима и крајњем утиску који оставља ова књига.

СТЕВАНОВИЋ: Дружење са Костом Миловановићем отпочело је давно, у време када сам га као уредник једног часописа за децу позвао да на свој особен начин ликовним прилозима додатно обогати странице избора из поезије и кратке прозе значајних аутора. То је резултирало пријатељством и тиме да је он зналачки илустровао моју књигу поезије за децу “Авантуре Краљевића Марка”, која је у Србији освојила пет књижевних награда и доспела у лектиру за основну школу. Зато нисам имао дилеме при предлагању уреднику Зорану Пеневском илустратора за књигу “Благо нама са животињама”. Знајући да је Коста Миловановић изврстан мултимедијални уметник, Пеневски се сагласио и резултат је видан. У књижевности, као и у ликовној уметности, важно је ­да остварење има јасне црте савремености, а Костине илустрације су овом делу поред тога, као што је и ред кад се ради о поезији за децу, дале додатну дозу игровности и духовитости.

ГЛАС: У једној од пјесама поставља се крајње занимљиво питање “Шта ће мени књига” када, како каже прасе из те пјесме, није за јело. Због чега су нам данас потребне књиге?

СТЕВАНОВИЋ: То питање је вероватно једно од најчешћих која постављају писцима, не само за децу и младе, услед наглог развоја савремених технологија. А видите, рецимо, изненадан развој ваздушног саобраћаја у прошлом веку није условио нестанак нити успорио даљи развој ни поморског ни друмског, напротив. Књига је такође врста путовања, само кроз време. Данас, у доба брзог протока информација, њихове обраде и преноса, све су бољи услови за квалитетније припремање и опремање како листова и новинских чланака тако и дела стручне и уметничке литературе. Па нека будем и само делимично у праву, али ћу рећи, по мом мишљењу је штампано издање књиге у односу на дигитално као жива душа наспрам вештачке интелигенције.

ГЛАС: На корицама књиге “Благо нама са животињама” Мошо Одаловић пише о Вама да сте “разговорџија, записивач, пропитивач, укротитељ, утешитељ, одгонетар и дресер и ретка звер”, што је јасно сваком ко је долазио у сусрет са Вашим опусом, али ово посљедње је мало мистериозно?

СТЕВАНОВИЋ: Кад је реч о онима који су природно писци, који не пишу назор, тако је одувек и било, али би се то могло такође применити и на читаоце. Нарочито оне који су заинтересовани за поезију. Од Орфеја до данашњих дана поезија је ствар посвећеника, дијалог на једном узвишеном нивоу, својствен заиста ретким, несвакидашњим саговорницима. Поезија помера границе поимања света. Зато сам недавно рекао паметној дечурлији током разговора у једној библиотеци да је присуство читалаца поезије у свакодневном и културном животу толико важно, да их сматрам племством међу читаоцима.

ГЛАС: Када смо поменули “Зоолошку песмарицу”, она је на неки начин одредила Ваш улазак у свијет дјечије литературе, на један крајње аутентичан начин и до сада је доживјела више издања. Како је настала ова култна књига бројних генерација дјеце на овом простору?

СТЕВАНОВИЋ: “Зоолошка песмарица” је настала у београдском “Врту добре наде”, током вишегодишњег дружења са члановима колектива и становницима ове занимљиве институције, а објављена је први пут 1996, на шездесету годишњицу њеног оснивања. Наиме, крајем осамдесетих година прошлог века, као млад студент славистике, нашао сам се у невеликом тиму који је чувени Вук Бојовић окупио ради препорода Београдског зоолошког врта. Почетне песме из те, како кажете, “култне књиге бројних генерација” написао сам као другарске пошалице или пародије, које сам прво давао на читање Бојовићу, иначе одличном познаваоцу поезије и целокупне уметности, а он је то онда показао знаменитом Браниславу Петровићу, коме се допала та песничка ујдурма и на крају је, уз подршку још двојице песничких великана, Пере Зупца и Љубивоја Ршумовића, објављена књига, са лепим цртежима Драгане Јовчић. У том првом издању било је свега 28 песама и била је то моја прва књига намењена деци, након три објављене књиге за старије читаоце. После једанаест година дописао сам неколико песама и та нова верзија, у издању београдског Завода за уџбенике, са одличним илустрацијама Младена Анђелковића, освојила је ласкаво признање “Дечја књига године” 52. Међународног београдског сајма књига. Из тог пелцера је израсла и нова књига “Благо нама са животињама”, у којој се налази укупно педесет седам песама за децу, а којој су илустрације Косте Миловановића, да поновим, додале посебан шарм.

ГЛАС: Писање је дуготрајан и сложен посао, за који су потребни велика енергија, креативност и одговорност, али када пишете за дјецу, тај степен одговорности, постаје још значајнији. Шта је из Вашег искуства кључно у односу писца са дјецом као читаоцима?

СТЕВАНОВИЋ: Отвореност и узајамно поштовање, што доводи до међусобног разумевања а истовремено и поверења деце читалаца у писца, као некога свог, рођеног. За квалитетан сусрет и дружење са најмлађим и прилично младим читаоцима нарочито је важно да писац не спутава у себи одјек сопственог детињства и потребу за стваралачком игром. Деца то и те како умеју да осете и вреднују. Затим, духовитост. Без ње се не може и не сме пред децу. На то је упозоравао и Душан Радовић, који је уз Змаја најзначајнији наш аутор и најпоузданији тумач овог сегмента књижевности. Важно је да у литератури за децу буде шаљивих детаља, под условом да ти детаљи не буду глупи. Начитана деца су паметан део човечанства и тако бистроумни теже увек новој читалачкој забави која доноси свежа сазнања. Исто тако, деца су читаоци који презиру директиву, желе да буду учесници у збивањима, а не пуки посматрачи и извршиоци наређења. Она својим присуством и реакцијама додатно обликују штиво које им је писац поверио на старање. А кад је реч о новим или будућим читаоцима, постоји међу писцима за децу једно неписано правило, да увек када говоре пред њима, имају у рукама отворену књигу, без обзира на то што најчешће знају напамет оно што им говоре.

ГЛАС: Приредили сте више збирки поезије наших највећих аутора за дјецу од Змаја до Ршума, дио сте овогодишњег жирија награде “Невен”. Како Вам се из те перспективе чини данашња књижевност за најмлађе?

СТЕВАНОВИЋ: Рекао бих да и кад је реч о литератури, као и у свим другим областима, потрошачки менталитет узима данак. Треба, наравно, чак и у разговору, уочавати разлику између онога што заслужује да се нађе на списку лепе књижевности и онога што не излази из оквира бизнис литературе или, боље рећи, маркетинг литературе, а поред тога, постоји увек и нешто што бисмо могли именовати као књижевност у покушају...  Међутим, важније од тога је да Љубивоје Ршумовић, на основу богатог искуства, тврди да је релевантна српска уметничка књижевност за децу и младе довољно разноврсна и да је међу најбољим у европским, па и светским оквирима. Моје искуство, које не досеже тако далеко, али није ни занемарљиво, даје ми за право да то потврдим. Сад, нека остане отворено питање колико која држава ради на промоцији своје културе уопште, па самим тим и садржаја намењених најмлађима и њихових стваралаца. Није, рецимо, редак случај да чак ни просветни радници не знају да је стихове “Заклео се бумбар...” написао Радивоје Васић, да је стихове “Преко брда, преко брега...” написао Божидар Тимотијевић, стихове “Разболе се лисица...” Момчило Тешић, “Моја мама дивно прича сваке ноћи...” Светислав Вуковић и да не набрајам даље. А како су “оправдано одсутни” важни писци изгледали, то деца која нису ревносни чланови библиотеке обично могу само да нагађају. Често им, већ у вртићу, одрасли сугеришу да је песма “песмица”, а име песника ни не наводе, већ као да је та “песмица” настала сама од себе. Тако се деца од малих ногу путе да буду, према потреби, потрошачи, без уважавања аутора стихова и поштовања њиховог труда. Медији би могли допринети да се они који су за то одговорни, за почетак, почну угледати на децу читаоце. Њима се такви пропусти не поткрадају.

Учење

ГЛАС: Често сте у непосредном контакту са Вашим читаоцима, шта Вас најмлађи читаоци уче, ако ви њих учите љубави према књизи и свијету који их окружује?

СТЕВАНОВИЋ: Најмлађи читаоци ме изнова подсећају или уче радозналости, храбрости, упорности, непосредности, истинољубивости, доброти, праведности... Свему ономе што су они сами научили из књига. Деца која радо читају не могу бити другачија. Такође ме увек враћају на помисао да се живот састоји од драгоцених ситница које, захваљујући томе што су драгоцене, престају да буду ситнице. Овде бих, уосталом, на Ваше питање, могао и да одговорим питањем. Ко би нам, ако не деца читаоци, могао вратити поверење у људе? У нас саме?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.