Блистави ум, вазда слављен, а никад схваћен
БАЊАЛУКА - Заувијек је отишао човјек који је своју Бањалуку прославио у Паризу учинивши је поносном, коме ћемо заувијек бити захвални за преводе Бодлера, Малармеа и Валерија, напустио нас је Никола Коља Мићевић оставивши ненадокнадив губитак у српској и европској култури и књижевности.
Протеклих дана свједоци смо одласка многих великих људи из свијета умјетности и културе, а тужне вијести о смрти овог великог књижевника, који је живот провео између родне Бањалуке и вољеног града на Сени, потресле су Републику Српску и регион.
Од Коље Мићевића опростио се и професор Филолошког факултета у Бањалуци Младен Шукало, који је за “Глас Српске” истакао да се животна путања Коље Мићевића затворила у један круг.
- Као да је судбина хтјела да се његових скоро осам деценија започетих у Бањалуци ту и окончају. Тешко је сажети у неколико редова покретачки дух, импулсивност, огромну енергију што је успијевао да пренесе на све оне с којима је сарађивао како би се културни амбијент подигао на изузетно висок ниво, онај ниво којег се не би постидјели ни већи центри од нашег града. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, као слободан умјетник, успијевао је да раздрма многе институционално учаурене средине - испричао је Шукало.
Додао је да је значај Коље Мићевића у књижевности и култури требало и раније да буде предмет озбиљних књижевних студија.
- На првом мјесту су мноштво његових препјева махом француских пјесника, од трубадура до Бодлера, Малармеа и Валерија. Али којег год пјесника са тог списка не поменемо, огријешићемо се. Преводилачку имагинацију је најбоље показао у књизи “Штрик и шија”, у којој је преко 300 начина препјева једног катрена Франсоа Вијона. Ту су и есејистички и романсијерски облици приказа преводилачког заната. У овом резимеу не може се заобићи ни више збирки његове поезије или његова препознатљива уредничка остварења - образложио је Шукало.
Књижевник Ранко Рисојевић на друштвеној мрежи “Фејсбук” испратио је свог великог пријатеља називајући га звјезданим човјеком.
- Познавали смо се 50 година, од земљотреса до ових трагичних дана. Био сам му и кум вјенчани, пријатељ саговорник, критичар многих његових дјела. Занијемио сам од осјећања немогући и јада над губитком великог пријатеља. Био сам фасциниран његовим радом, који није имао границе и оквире, пун невиђене енергије куцао је на својој старинској писаћој машини по цијели дан и добар дио ноћи - написао је Рисојевић.
Рад
На француски је превео Дантеову “Божанствену комедију”, девет варијација “Гаврана” Едгара А. Поа, као и антологију пјесништва 19. вијека “Лес салутс славес”, у којој су заступљени пјесници свих бивших југословенских република. Поред осам пјесничких збирки на српском и исто толико на француском језику, 1991. је објавио превод “Моцартове посљедње године” Теодора де Визеве и Жоржа де Сен-Фоа. Објавио је и књигу о кантатама Јохана Себастијана Баха “Свете, лаку ноћ”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
