Арсић: Чезнућемо за додиром и пољупцем

Наша цјењена списатељица међу бројним признањима добила је награду “Борислав Пекић” за роман “Икона” и Про фемина признање “Биљана Јовановић” за приче “Ципеле бувље боје”

На све учесталије коментаре да је писцима најлакше да наставе са својим послом у доба сузбијања епидемије вируса корона, Арсић истиче да је сваки писац одабрао осаму као начин живота.

“Писац је осаму наметнуо себи, не зато што је нарочито воли, већ зато што само кроз њу може да види многе ствари о којима жели да пише. У писцу се увек боре две ствари, да буде пустињак, а да буде с људима, јер су му људи веома потребни. Он о њима и за њих пише. Све што, као намет, долази споља, што не долази изнутра као лична одлука и морање, нити користи нити штети”, наводи Арсић.

Околности за писање могу да буду дивне, као код богатог Пруста, који је написао ремек- дело у раскоши и идили, у мирном животу француског малограђанског друштва, примјећује књижевница.

“Или Булгаков, који живи у страшној немаштини, машта да има пар употребљивих чизама, а при том пише величанствено дело, Мајстора и Маргариту”, каже Арсић.

Страхује, међутим, да се боји да ће се појавити много безначајних књига- дневника о овој пандемији, а само ће изузетно даровити и они са визијом личног усуда успјети да створе умјетност.

“Биће посебно интересантно видети како ће ове дане епидемије описати неко ко је религиозан”, напомиње Арсић.

Стављајући у контекст страх људи од додира и сексуалности у доба пандемије Арсић подсећа да се садашње човечанство не налази у ексклузивној ситуацији.

“Нисмо једини којима се ово током историје догађа. Сетимо се да су Бокачове еротске новеле настале као одговор на италијанску кугу. Када су тело и здравље угрожени, било у рату или епидемијама, буди се нека чудна витална енергија пуна чулности и жеље за додиром. Што ће бити добро јер су се људи потпуно одродили једни од других и заборавили на страст. Сад кад је оно што смо свакодневно радили, куцкали поруке и водили љубав преко Скајпа, постало наредба, е сад смо дотерали цара до дувара. Пробићемо дно и опет се винути, чезнучемо за додиром и пољупцем пошто су они сад забрањени”.

Она не брине за опстанак умјетности у данима након пандемије.

“Уметност и даље постоји и иде куда се њој иде. Када је рекао да ће лепота спасити свет, Достојевски је мислио на лепоту иконе, на онај спој естетског и етичог који света слика садржи. Ларпурлартизам европске уметности водио је фашизму јер је, бавећи се “цвећем зла” заборавио на људску душу. Она уметност, која упркос свим страшним сликама, види човека као биће са божанским потенцијалом, никад неће нестати”, каже Арсић.

Према њеним речима, вирус корона види као парадокс који нам нешто поручује, на страшан начин, кроз жртвоване животе да нешто тако примитивно може да угрози комуникације, космичке програме, технолошка чуда... јер угрожава човека без кога је свет незамислив.

“Природу вируса разумем као нешто веома примитивно: није самосталан, није организам, живи паразитски на неком живом бићу, под микроскопом личи на чичак. Ма колико да сеје смрт, овај вирус подвлачи значај живота који тако бахато потцењујемо. Не бринемо о њему, не чувамо га, размишљамо о њему као да је у питању нека стара ствар, покварени вентилатор који можемо, кад хоћемо, да бацимо на ђубре. Технологија има смисла само ако је њен господар живи човек, који сопствени живот схвата као врхунски космички програм”, закључује Арсић у разговору за Тањуг.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.