Arsić: Čeznućemo za dodirom i poljupcem

Srna
Arsić: Čeznućemo za dodirom i poljupcem

BEOGRAD - Probićemo dno i opet se vinuti, čeznućemo za dodirom i poljupcem pošto su oni sad zabranjeni, rekla je nagrađivana književnica Ljubica Arsić.

Naša cjenjena spisateljica među brojnim priznanjima dobila je nagradu “Borislav Pekić” za roman “Ikona” i Pro femina priznanje “Biljana Jovanović” za priče “Cipele buvlje boje”

Na sve učestalije komentare da je piscima najlakše da nastave sa svojim poslom u doba suzbijanja epidemije virusa korona, Arsić ističe da je svaki pisac odabrao osamu kao način života.

“Pisac je osamu nametnuo sebi, ne zato što je naročito voli, već zato što samo kroz nju može da vidi mnoge stvari o kojima želi da piše. U piscu se uvek bore dve stvari, da bude pustinjak, a da bude s ljudima, jer su mu ljudi veoma potrebni. On o njima i za njih piše. Sve što, kao namet, dolazi spolja, što ne dolazi iznutra kao lična odluka i moranje, niti koristi niti šteti”, navodi Arsić.

Okolnosti za pisanje mogu da budu divne, kao kod bogatog Prusta, koji je napisao remek- delo u raskoši i idili, u mirnom životu francuskog malograđanskog društva, primjećuje književnica.

“Ili Bulgakov, koji živi u strašnoj nemaštini, mašta da ima par upotrebljivih čizama, a pri tom piše veličanstveno delo, Majstora i Margaritu”, kaže Arsić.

Strahuje, međutim, da se boji da će se pojaviti mnogo beznačajnih knjiga- dnevnika o ovoj pandemiji, a samo će izuzetno daroviti i oni sa vizijom ličnog usuda uspjeti da stvore umjetnost.

“Biće posebno interesantno videti kako će ove dane epidemije opisati neko ko je religiozan”, napominje Arsić.

Stavljajući u kontekst strah ljudi od dodira i seksualnosti u doba pandemije Arsić podseća da se sadašnje čovečanstvo ne nalazi u ekskluzivnoj situaciji.

“Nismo jedini kojima se ovo tokom istorije događa. Setimo se da su Bokačove erotske novele nastale kao odgovor na italijansku kugu. Kada su telo i zdravlje ugroženi, bilo u ratu ili epidemijama, budi se neka čudna vitalna energija puna čulnosti i želje za dodirom. Što će biti dobro jer su se ljudi potpuno odrodili jedni od drugih i zaboravili na strast. Sad kad je ono što smo svakodnevno radili, kuckali poruke i vodili ljubav preko Skajpa, postalo naredba, e sad smo doterali cara do duvara. Probićemo dno i opet se vinuti, čeznučemo za dodirom i poljupcem pošto su oni sad zabranjeni”.

Ona ne brine za opstanak umjetnosti u danima nakon pandemije.

“Umetnost i dalje postoji i ide kuda se njoj ide. Kada je rekao da će lepota spasiti svet, Dostojevski je mislio na lepotu ikone, na onaj spoj estetskog i etičog koji sveta slika sadrži. Larpurlartizam evropske umetnosti vodio je fašizmu jer je, baveći se “cvećem zla” zaboravio na ljudsku dušu. Ona umetnost, koja uprkos svim strašnim slikama, vidi čoveka kao biće sa božanskim potencijalom, nikad neće nestati”, kaže Arsić.

Prema njenim rečima, virus korona vidi kao paradoks koji nam nešto poručuje, na strašan način, kroz žrtvovane živote da nešto tako primitivno može da ugrozi komunikacije, kosmičke programe, tehnološka čuda... jer ugrožava čoveka bez koga je svet nezamisliv.

“Prirodu virusa razumem kao nešto veoma primitivno: nije samostalan, nije organizam, živi parazitski na nekom živom biću, pod mikroskopom liči na čičak. Ma koliko da seje smrt, ovaj virus podvlači značaj života koji tako bahato potcenjujemo. Ne brinemo o njemu, ne čuvamo ga, razmišljamo o njemu kao da je u pitanju neka stara stvar, pokvareni ventilator koji možemo, kad hoćemo, da bacimo na đubre. Tehnologija ima smisla samo ako je njen gospodar živi čovek, koji sopstveni život shvata kao vrhunski kosmički program”, zaključuje Arsić u razgovoru za Tanjug.

 

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana