Aн­дрић за сва вре­ме­на

ВИ­ШЕ­ГРAД - У Ви­ше­гра­ду је по­че­ло обиљежа­вање 120 го­ди­на од ро­ђења но­бе­лов­ца Иве Aн­дри­ћа, пис­ца ко­ји је дје­тињство про­вео у гра­ду на оба­ла­ма Дри­не и Рза­ва, ту за­вршио осно­вну шко­лу и о њему на­пи­сао сво­ја нај­боља књиже­вна дје­ла.

Та­ко је у Спо­мен-би­бли­оте­ци ко­ја но­си име сла­вног пис­ца отво­ре­на изло­жба до­ку­ме­на­та и фо­то­гра­фи­ја ко­ји хро­но­ло­шки пра­те жи­вот Иве Aн­дри­ћа, као и њего­ву по­ли­ти­чку ка­ри­је­ру.

По­се­бно мјес­то на изло­жби по­све­ће­но је Aн­дри­ће­вом пи­сању, од првих лир­ских пје­са­ма, прве при­по­ви­јет­ке “Пут Aли­је Ђер­зе­ле­за”, а он­да и нас­тан­ка ос­та­лих дје­ла овог српског ли­те­ра­те.

Изло­жба, ко­ју је при­ре­дио би­бли­оте­кар из Ужи­ца Мо­мчи­ло Лу­чић, но­си сим­бо­ли­чан на­зив “Aн­дрић за сва вре­ме­на”.

Отва­ра­ју­ћи ову изло­жбу пред­сје­дник Друш­тва би­бли­оте­ка­ра Ре­пу­бли­ке Српске Стој­ка Ми­ја­то­вић под­сје­ти­ла је да се она при­ре­ђу­је по­во­дом Aн­дри­ће­вих го­ди­на, про­шле и ове, кад се обиљежа­ва­ју два ју­би­ле­ја - по­ла ви­је­ка од Aн­дри­ће­вог до­би­јања Но­бе­ло­ве на­гра­де и 120 го­ди­на од ро­ђења ве­ли­ког ми­сли­оца.

Она је на­гла­си­ла да је отва­рање ове изло­жбе, ко­ја ће би­ти по­клоњена ви­ше­град­ској би­бли­оте­ци, плод ду­го­го­дишње са­радње са ужи­чком би­бли­оте­ком.

- Дра­го ми је да отва­рању ове изло­жбе при­сус­тву­је ве­ли­ки број мла­дих ли­те­ра­та јер сва­ка но­ва ге­не­ра­ци­ја у Aн­дри­ће­вом де­лу на­ла­зи ону зла­тну нит ко­ја опле­мењује на­шу ми­сао и однос пре­ма дру­гим људи­ма - ре­кла је на отва­рању изло­жбе ди­ре­ктор На­ро­дне би­бли­оте­ке Ужи­це Aн­ђа Бје­лић.

Она је под­сје­ти­ла да је, мислећи на Ви­ше­град и свој за­ви­чај, Aн­дрић сво­ју ду­шу пре­то­чио на па­пир, по­ру­чу­ју­ћи ге­не­ра­ци­ја­ма да се до­бро и зло стал­но су­кобљава­ју, али до­бра и пле­ме­ни­та ми­сао уви­јек по­би­је­ди.

По­сли­је отва­рања изло­жбе одржа­но је књиже­вно ве­че на ко­јем је сти­хо­ве из сво­јих књига го­во­ри­ла пје­сни­киња Ми­лу­ни­ка Ми­тро­вић из Ко­сје­ри­ћа.

Ми­тро­ви­ће­ва је до­сад обја­ви­ла шест књига по­ези­је и дра­му “Пољско цве­ће у бе­лом бо­ка­лу”.

До­би­тни­ца је се­дам прес­ти­жних на­гра­да за књиже­вна дје­ла у Срби­ји.

На књиже­вној ве­че­ри чла­но­ви ре­ци­та­тор­ске се­кци­је Средње шко­ле “Иво Aн­дрић” го­во­ри­ли су ми­сли из Aн­дри­ће­вих дје­ла.

Одло­мак

“Ка­ко је мо­гу­ће да се ова земља сми­ри и сре­ди и да при­ми бар оно­ли­ко ци­ви­ли­за­ци­је ко­ли­ко њени нај­бли­жи су­се­ди има­ју, кад је на­род у њој по­дво­јен као ни­где у Евро­пи. Че­ти­ри ве­ре жи­ве на овом ус­ком, ос­ку­дном и брдо­ви­том ко­ма­ди­ћу земље. И сва­ка од њих сма­тра да су њено до­бро и њена ко­рист условљени ште­том и на­зат­ком сва­ке од три ос­та­ле ве­ре, а да њихов на­пре­дак мо­же би­ти са­мо на њену ште­ту. И сва­ка од њих је на не­трпељивос­ти на­чи­ни­ла нај­ве­ћу врли­ну.”

Из “Тра­вни­чке хро­ни­ке”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.