Андреа Јефтановић: Дивни људи ме стално враћају у Сарајево

Мој први сусрет са Сарајевом био је тежак, јер је то било 1997. године, двије године након рата, и било је много разарања и штете не само у материјалном смислу него и у душама људи. Од ратних година, а затим 1945. године породица је изгубила сву своју имовину у Сарајеву. Током прве посјете било је много емоција - суза радосница, али и туге. Када је мој отац био старији и већ помало болестан, повјерио ми је жељу - да буде сахрањен као православни хришћанин у породичној гробници на Барама, у својој родној земљи, па и даље планирам да то реализујем, рекла је, између осталог, у интервјуу "Гласу Српске" Андреа Јефтановић, потомак Глигорија Јефтановића који је изградио модерно Сарајево.

Андреа је његова праунука, а иако породица Јефтановић носи велике заслуге за оно што данашње Сарајево јесте, њој је у том граду све одузето.

ГЛАС: Какав је био Ваш први сусрет са Сарајевом?

ЈЕФТАНОВИЋ: Мој први сусрет са Сарајевом био је тежак, јер је то било 1997. године, двије године након рата, и било је много разарања и штете, не само у материјалном смислу него и у душама људи. Али сада, сваки пут када се вратим, иако још видим те ране из рата, могу видјети, ипак, и будућност.

ГЛАС: Шта Вас наново враћа у Сарајево и Источно Сарајево?

ЈЕФТАНОВИЋ: Дивни пријатељи и колеге. Градска управа Источно Сарајево побринула се да очува породичну гробницу Јефтановића. Осим тога, били су дивни домаћини, дочекали су ме са много поштовања и великодушности. Уз њихову помоћ отворена су ми врата важних институција, упознали су ме са стручњацима и људима који су ми помогли да разумијем историју своје породице и да боље разумијем своје српске коријене. Такође, позвали су ме и на важне прославе и свечаности у Српској православној цркви, гдје сам се заиста осјећала као дио те заједнице. Мислим да имамо врло занимљиве пројекте за будућност који ће градити мостове између Источног Сарајева и Чилеа.

ГЛАС: За породицу Јефтановић кажу да је изградила модерно Сарајево. Шта тренутно имате од имовине која је некада припадала Вашој породици и да ли ћете се борити да је вратите?

ЈЕФТАНОВИЋ: Од ратних година, а прије тога и након 1945. године породица је изгубила сву своју имовину. То је било веома неправедно с обзиром на године рада и доприноса образовању, култури, трговини, вјерском животу.

ГЛАС: Током разговора са публиком у Источном Сарајеву рекли сте да сте са оцем, када сте дошли први пут у Сарајево, посјетили хотел "Европа", школу у коју је ишао Ваш отац и кућу у којој је живио. Како је отац реаговао када  сте посјетили те објекте, о којој је школи ријеч и шта је сада са Вашом кућом?

ЈЕФТАНОВИЋ: Током те посјете било је много емоција - суза радосница, али и туге. Најприје смо прошли поред његове куће у згради на углу улица Маршала Тита и Далматинске, замолили смо да уђемо у стан, али су станари били сумњичави и нису нас пустили. Затим смо свратили до школе која се налази неколико улица даље, искрено, не сјећам се имена те улице. Такође, посјетили смо и хотел "Европа". На крају се сјећам посјете прелијепој Старој православној цркви и њеног предивног плавог неба. У тој цркви влада посебна атмосфера, тишина, дрво и, наравно, мирис тамјана. Осим тога, мој отац је у њој крштен.

ГЛАС: Имате и врло занимљиву причу о сату који је везан за Вашу породицу. О чему је ријеч?

ЈЕФТАНОВИЋ: То је предивна прича која повезује породицу Јефтановић с породицом Албахари, сефардског јеврејског поријекла. Сат повезује обје породице још из времена Првог свјетског рата, кад је Давид Албахари спасао једног Глигоријевог сина и он му је у знак захвалности поклонио сат. Данас се тај сат налази код мене и он након више од 118 година старости и даље савршено функционише.

ГЛАС: Прије неколико година обновљена је породична гробница породице Јефтановић на гробљу Баре. Гдје је сахрањен Ваш отац и да ли је истина да би желио да се и његови посмртни остаци нађу тамо гдје је породична гробница?

ЈЕФТАНОВИЋ: Да, то је још у процесу. Када је био старији и већ помало болестан, повјерио ми је ту жељу - да буде сахрањен као православни хришћанин у породичној гробници на Барама, у својој родној земљи. Умро је 2011. године, али ја тада нисам имала контакте које имам сада. Планирам да контактирам са Митрополијом и затражим њихову дозволу како бих то реализовала.

ГЛАС: Да ли се у Вашим књижевним дјелима налазе мотиви из историје Ваше породице и са ових простора?

ЈЕФТАНОВИЋ: Писала сам књиге различитих жанрова и у многима је присутна тематика рата, губитка коријена, идентитета.

ГЛАС: Колико је битно да знамо о својим коријенима и својој прошлости?

ЈЕФТАНОВИЋ: Веома је важно. Од генерације до генерације учимо приче и обичаје који нас усмјеравају и дају нам правац. Ми смо дио једног великог ткања вриједности, историје, сазнања, духовности и слично. Прошлост нас учи, она је дио нашег памћења. У мом случају, конкретно, занима ме све што је у вези са културним развојем, образовањем и Српском православном црквом.

Моја кућа

Андреа Јефтановић чилеанска је књижевница и позоришна критичарка. Рођена је у српско-јеврејској породици, а по очевој линији потомак је чувене и угледне сарајевске породице Јефтановић, која је 1941. морала да напусти земљу.

Гостовала је у Источном Сарајеву на манифестацији "Принципови дани у Источном Новом Сарајеву". Током разговора с њом на тему "Коријени у прошлости, а срце у Сарајеву и Чилеу", било је ријечи о породици Јефтановић, поријеклу и припадности, али и начину на који су коријени из Сарајева обликовали Андреин идентитет.

- Источно Сарајево је моја кућа, овдје сам дивно примљена, као да сам дио породице. Много се радујем што вечерас са вама разговарам о нашим коријенима, поријеклу и идентитету. Сваки пут када дођем у Републику Српску отварају ми се нове идеје за моје истраживачке пројекте и поријекло моје породице - рекла је она.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.