Миленко Стојичић, књижевник, за “Глас Српске”: Киш је велика загонетка
Моја фасцинација Кишом траје још од мркоњићких гимназијских дана, када сам у књижари пронашао “Ране јаде” и “Мансарду”! То су те књиге “само за осетљиве”, како каже Киш. Одмах сам таванску собицу надградио у мансарду, кришом пушио “кишовске цигаре”, а своју мачку Зазу “преобразио” у Кишовог пса Динга.
Казао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Миленко Стојичић који ће одржати књижевно вече “Разговори о Данилу Кишу” 9. априла од 19 часова у црвеном салону Банског двора Културног центра.
Догађај је организован у сарадњи са Удружењем за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”, чиме се лагано корача ка овогодишњем фестивалу “Императив” који се одржава од 30. маја до 3. јуна.
Разговор са Стојичићем водиће Соња Стојичић-Грујић и Стево Грабовац.
ГЛАС: Ваша фасцинација Кишом у дјелима траје већ више од деценију. Чиме Вас Киш фасцинира данас? Да ли сте овим заокружили причу о Кишу или ћете је наставити?
СТОЈИЧИЋ: Киш је велика загонетка, и не знам је ли овим књигама заокружена прича. Да сам у праву, потврђује и роман о Кишу који ме је већ увелико “узео”. Радни наслов: “Један Дан Данила Киша”! То је дан на Козари, када је добио награду “Скендер Куленовић”. Тамо су се Кишу догодиле чудесне ствари! Божји удео у књижевности, рекао би Он!
ГЛАС: Објавили сте четири књиге о Данилу Кишу, чини се као да Вам је форма антологије и књижевног портрета постала опсесија?
СТОЈИЧИЋ: Да, антологије су моја опсесија! Али, какве антологије? “Класичне” антологије имају мало могућности за уживање у изазовима разних врста. Моје су антологије еластичније, у другом вриједносном кључу, под другим естетичким императивом! Осим тематских антологија (књига као лик, Бањалука у приповијеткама, Врбас у поезији, екологија у књижевности...) урадио сам неколико антологија о нашим писцима: Кочић, Андрић, хелениста Милан Будимир, Ћопић, Киш, Павић... Они су ликови у причама савремених приповједача екс-југословенског књижевног простора... Или су њихови ликови - ликови прича и других прозних форми.
ГЛАС: Упознати сте са данашњом књижевном сценом, како бисте описали савремену књижевност и њен положај код нас и у свијету?
СТОЈИЧИЋ: Права ријеч је - “сцена”! А на књижевној сцени мноштво инсценираних ситуација! На нашој “књижевној сцени” могло би докторирати десетак социолога, психолога и психијатара! На домаћој књижевној сцени, на примјер, много је “младих” писаца напало књижевност! (“Младост” није никаква естетичка мјерица!) Неки чак мисле и да су старији од књижевности! Како нема критичке арбитраже - затрпани смо споменарима, загушени издавачком хиперпродукцијом! Када су штампарије издавачи, онда је то тако! Хаос! О књигама се пише као о манекенкама - “сјајна је”, “лијепа”, “фантастична”, “генијална”, “дивна”, “прелијепа”, “заводљива”, а кад се те замало - књиге отворе, нападају вас крволочни мољци граматике! Такозвану страну књижевност је немогуће пратити, јер је свака преведена књига - бестселер! Тако се варају читаоци, који ништа не провјеравају на своме читалачком решету. Хоћемо ли редефинисати лијепу књижевност према сјећањима и мемоарима филмских звијезда и других звјездица?
ГЛАС: Како бисте именовали неки Ваш конкретни циљ када је ријеч о писању и стваралаштву?
СТОЈИЧИЋ: На питање - зашто пишем? - има безброј одговора, али нема универзалног одговора! Ако смијем да кажем - а да ме не чује богиња књижевности - покушавам да пишем (не - ја пишем!) како бих провјерио колико сам “урастао” у језик, колико сам “одрастао” у језику! Пишем да бих поново, на нов начин, именовао свој свијет и живот и укрстио га са другим свјетовима и животима! Писање је и терапија, “боловање” од хладне реалије. Сам процес писања, “алхемија ријечи” (Парандовски), је једно зачудно стање, једна неописива срећа стварања која траје кратко. У свима нама, па и у мени, тиња енергија нарцисоидности - да будем бољи од других, да будем најбољи! Међутим, не смијем се препустити Нарцису, јер бих могао завршити као он - у таласима мастила!
Награде и нагрде
ГЛАС: Шта Вам значе награде и постоји ли на нашем књижевном небу вриједносна вертикала којој би требало да будемо окренути?
СТОЈИЧИЋ: Објавио сам темат о “наградама и нагрдама” у часопису “Крајина”, и покушао да самјерим све варијанте и нијансе “договорног награђивања” које се једначи са - нагрђивањем! Поготово смо ми “усавршили” поетику махинација кад су у питању “награде”. Замислите “критичара” који је члан жирија скоро свих награда! Немојте да их набрајам! Нема ријечи о “вертикали”, него о “хоризонтали” - лежиш и чекаш своју договорену и обећану награду! Да опростите, од моралног је остао “орални дигнитет”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
