"Воља синовљева": На гуслама се познају јунаци

Филм режисера Немање Ћеранића и сценаристе Страхиње Маџаревића "Воља синовљева", прошао је скоро деценијски пут од занимљиве идеје талентованих филмаџија, преко стопираног снимања, потом оживљавања продукције до филма који је ове године напокон стигао у биоскопе.

У тој десетогодишњој епопеји се вјероватно крију и узроци свих његових врлина, али и слабости у крајњем скору, од евидентне филмофилске страсти и љубави према седмој умјетности уткане у скоро сваку ријеч и сваки снимљени кадар до продукцијских потреба стварања неопходних компромиса, који су оставили неминовне посљедице на креативност ауторске визије, нажалост, не увијек у позитивном смислу.

Базирајући филм лабаво на српској епској поезији, прије свега на пјесми "Краљевић Марко познаје очину сабљу",  Маџаревић и Ћеранић су понудили српској публици аутентичан, наш поглед на жанр дистопијског филма, кроз жанровску комбинацију вестерна и самурајских сага, али и модерних акционих филмова на трагу Џон Вуа или Гарета Еванса, која у домаћој продукцији нема пандана, јер је просто речена, прва у свом фаху.

Одличан увод кроз анимацију и нарацију покојног Жарка Лаушевића, фино уводи гледаоца у причу о племенском друштву, које је преживјело нуклеарну катастрофу, формирајући заједницу племена, којом насиљем влада удаљени Град и његов Владар из мрачне куле. 

У малу крчму у пустоши, стиже слијепи гуслар са дјечаком водичем, који скупини бандита почиње гуслати еп о "Вољи синовљевој", митску сагу о племену под називом Зрнољуди и њиховом паду. Усамљена заједница фармера живи по властитом кодексу правила и части, одбивши у једном моменту слијепу послушност Граду, уз издају у сопственим редовима тако покреће своје уништење од стране Града . Један од преживјелих, ратник по имену Јован (Игор Бенчина), након неколико година креће у потрагу за сестром Маријом (Марта Бјелица) и очином сабљом, а како његов пут одмиче он стиче неочекиване савезнике попут жене Анђелије (Исидора Симијоновић) и противнике попут издајника Туђина (Сергеј Трифуновић) и његових послушника...

Јасно је да овако постављен синопсис, нема амбицију осим да буде минималистичка жанровска нит, која веже слику и глуму у функционалну цјелину, која треба да са једне стране оживи увјерљивост универзума у којем се одвија радња, док са друге стране главни јунаци треба да харизмом вежу публику за своје карактере. Нажалост, проклетство модерног српског филма, звано телевизијски материјал за потенцијалну серију, доводи до прве слабости  у овом остварењу, а то је немогућност компресије вишка материјала у функционални заплет, у којем се јасно поставља мотивација главних ликова и њихов контекст унутар саме приче, што неминовно додатно компликује сценарио и квари темпо нарације. У контексту ове врсте филмова, то режисера и монтажера поставља пред немогућу мисију склапања ауторске цјелине, иако је Ћеранић покушао да избјегне ову замку путем анимације у прологу и гусларске нарације  као додатног објашњења приповијести која се одвија на екрану биоскопа. Са друге стране његов филм, иако је снимљен са просјечним буџетом српског филма, дјелује као да је снимљен за много више новца, нудећи визуелну и тонску упечатљивост, те глумачку посвећеност као надокнаду за објективне домете продукције. 

Ношен прије свега изведбом Игора Бенчине као Јована и Марте Бјелице као Марије од Крвавих глава, који минималном експресијом мудро постављају максимум занатске импересије, али и сјајаним минијатурама Златана Видовића као Главе или Светозара Цветковића као Абердара, нажалост не претјерано упечатљивим доприносом Трифуновића као главног негативца, филм успијева да публика углавном повјерује у епски хероизам главних јунака. 

Избјегавајући да свој филм обоји јефтиним популизмом, играњем на менталитетски хумор или псовке као сигурне мамце за публику, нудећи како сам Ћеранић истиче, етос умјесто патоса, "Воља синовљева" је храбар искорак унутар стандарда српског филма. Колико ће успјети да привуче ширу публику, која домаће филмове из жанра фантастике сматра као треш инциденте, сазнаћемо, али једно је сигурно, као и у доба Филипа Вишњића, са гуслама у рукама сазнаје се ко је јуна, а ко кукавица достојан сабље...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.