Сјећање на омиљену југословенску глумицу Милену Дравић: Глума је била њена радост, љубав и страст

Тако је говорила једна од најомиљенијих југословенских глумица Милена Дравић, за коју је мјесец октобар био судбински, јер је рођена петог, а преминула 14. дана овог мјесеца.

Незаборавна, неизмјерно симпатична и забавна госпођа Диклић насмијавала је многе генерације. Заједно са колегом Љубишом Самарџићем одиграла је сјајне женске улоге о којима ће се дуго причати. Памтићемо их као Синишу Пантића и Светлану Милановић који са много хумора осликавају свакодневне брачне и породичне проблеме са којима се сви сусрећемо.

Милена Дравић се у потпуности предавала свом послу, а према ријечима савременика била је спремна да сваког тренутка пружи све од себе. Глума је за њу била велика радост, а истовремено и живот. Била је њена љубав и страст која ју је пратила од тинејџерских дана па све до краја живота.

Прича о Милени Дравић почиње на Дорћолу, у Београду. Одрастала је уз мајку, оца и брата Радета. Мајчино  мишљење јој је било најважније.

Њен таленат за сцену примијетила је тетка, очева сестра, па је Милена по њеном приједлогу уписала балет. У свијет глуме ју је увео словеначки редитељ Франтишек Чап који ју је запазио док је била у Сарајеву код тетке. Тада јој је понудио улогу у филму “Врата остају отворена”. Потом су услиједили филмови “Дилижанса снова” и “Узаврели град” у којем је снимала исцрпљујућу сцену у леденој  ријеци која јој је показала да глума може бити опасан и физички напоран посао.

Велики успјех јој је донио филм “Прекобројна” који је од ње створио југословенску звијезду. Улога Ранке у овом филму Бранка Бауера била је круна петогодишњег рада и посвећености. Тада је освојила “Златну арену” на филмском фестивалу у Пули.

“Мала, добила си 'Златну арену'!” тим ријечима је један критичар саопштио младој Милени, која је тада имала само 22 године, да је освојила престижну филмску награду. Они који су били ту причали су да је била збуњена и да није могла да вјерује. Те 1962. пулска Арена клицала је најмлађем лауреату. Након београдске премијере “Прекобројне” изашла је са осталим глумцима да се уживо поклони, а обожаватељи су је на рукама изнијели на тадашњи Трг Маркса и Енгелса. Потом је услиједио међународни успјех у ратном спектаклу “Битка на Неретви”.

Док су се низале награде, а она постајала све популарнија свој приватни живот је вјешто скривала. Занимљиво је да је била “избачена” са Академије уметности, јер је због снимања филма била одсутна више од мјесец дана. Иако је професорица Огњенка Милићевић касније молила да се врати, Милена је према сопственим ријечима “упала у машинерију звану филм” те је у том периоду снимала три филма годишње, а паралелно редовно играла представе у Атељеу 212.

Са непуних 40 година постала је добитница канске филмске награде за улогу Каће у филму “Посебан третман” режисера Горана Паскаљевића. 

Низале су се и друге “Арене”, сребрне и златне, награде у Венецији, Таормини, Авелину, Напуљу. Само на Канском фестивалу прошетала је четири пута црвеним тепихом. Била је у кадру са Роми Шнајдер и сасвим се добро снашла уз Ричарда Бартона и све друге холивудске и европске филмске звијезде.

Љубав за сва времена

- Када је болесни мој Гага 2016. године гледао “Сутјеску”, рекао ми је: “Боже, како си одиграла, како си лепа”. Те његове речи мој су “Оскар” - ријечи су Милене Дравић које свједоче о великој љубави која се само једном у животу догоди.

Упознали су се на снимању филма  “Хороскоп” Бате Ченгића. Детаље њихове љубави открила је глумица Јелисавета Сека Саблић која им је била кума на вјенчању, јер је била Николићева најбоља пријатељица. Испричала је да је Драган Николић на почетку каријере одлучио да снима филмове и да заборави на посао у позоришту. Како је казала једног дана је дошао и рекао јој да се смувао са Миленом Дравић. Сека Саблић му је тада казала “Немој да ме лажеш”, јер је према њеним ријечима Милена тада за њих била звијезда. Како је сам Драган Николић говорио Милена га је освојила  природношћу и непосредношћу. Вјенчали су се на Врачару и то у сред снимања филма. Замолили су редитеља да кратко оду на паузу, јер су уморни и искористили прилику да оду у општину и да се вјенчају, заједно са кумом Секом Саблић.

О њиховој срчаности и скромности говори прича савременика који су свједочили да су Драган и Милена дуго возили времешни “голф” кога су стално морали да гурају да би упалио. Када су коначно кренули да купе нов аутомобил, њихов “голф” се покварио па су се вратили у стан да позову некога да их одвезе. Док су телефонирали на телевизији је емитован прилог о дјечаку коме је хитно била потребна операција очију. Драган је погледао у Милену и рекао: “Њима треба пара тачно колико и ми тренутно имамо у кући. Ма, шта ће нам нов аутомобил.”

Њихова одлука је била брза. Пријатељ их је одвезао умјесто у салон аутомобила, до дјечаковог села. Појавили су се на вратима дјечакове породице и предали им новац за операцију.

Забрањена “Мистерија организма”

Филм “Мистерија организма” Душана Макавејева, у коме је играла Милена Дравић, био је забрањен због контроверзног садржаја. Сценариста Душан Ковачевић је испричао да је једног дана, почетком седамдесетих година прошлог вијека, у зграду Академије за позориште, филм, радио и телевизију дошао Душан Макавејев да одабере неколико студената за статирање у филму који је снимао, а који је причао причу о значају и утицају секса на живот радника у једној комунистичкој земљи ослобођеној свих стега, забрана и предрасуда, осим једне: како се праве дјеца. Према његовим ријечима то је једини филм у коме се појавио као “глумац”. Макавејев му је на снимању рекао да стане између Милене Дравић и Зорана Радмиловића који је водио коло и пјевао познату револуционарну пјесму са измијењеним ријечима и поменом сексуалног чина “без кога нам нема живота”.  Казао је да није могао да вјерује да се налази између двије велике звијезде српске кинематографије те да је то био историјски догађај у његовом студентском животу.

“Милена Дравић или кључ снова”

Монографија “Милена Дравић или кључ снова”, ауторке Аните Панић,  кроз сјећања колега и сарадника Милене Дравић овјековјечила је лик и дјело једне од најзначајнијих српских глумица.

Колико је Милена била посебна свједоче сјећања Предрага Пеге Поповића који је био сниматељ филма “Мистерија организма” и који је испричао како је Милена Дравић избјегавала снимање једне слободније сцене желећи да то буде што децентније, повучено, па је на крају тај дио снимљен на напуштеном шлепу, на обали Саве у полумраку у једном дублу. Кад је требало да се понови рекла је да је повриједила леђа и одвезла ју је Хитна помоћ.

Глумица Мира Фурлан је у поменутој монографији проговорила на потресан начин о Милени Дравић као једној дивној жени. Како је казала, у зиму 1991. се затекла у Београду гдје је одиграла посљедњу представу у Југословенском драмском позоришту. Мира Фурлан је испричала да је тада била напуштена и на удару колега, с намјером да крене у иностранство са супругом не знајући ни куда ће ни код кога ће. “Онда једног дана, непосредно пред пут, телефон зазвони и на другом крају је – Милена”, присјећала се Мира Фурлан како их је чувена глумица позвала у свој стан да се поздраве, и дала им своје америчке контакте, као најдрагоцјенији поклон за пут.

Била је и остала постамент српске кинематографије и умјетности глуме.

Анегдота

У монографији о Милени Дравић говорио је и глумац Петар Бенчина који је испричао је анегдоту која говори о Милениној страсти према послу. Према његовим ријечима једном приликом када су се враћали пјешке са пробе представе “Харолд и Мод”, од Крста до Чубуре, њих двоје су застали разговарајући о сцени из комада. Недалеко је била тролејбуска станица пуна људи. Тролејбус је дошао, али нико није хтио да уђе у њега, а и они који су изашли никако да се разиђу, сви су гледали у Милену!

Имали су свој свијет  

Говорећи о Драгану Милена је, између осталог, рекла:

“Имали смо свој свет. Љубав, љубав је била на првом месту. Недостаје ми наша свакодневица. Стојимо на степеништу, нежна рука на мом рамену… грлим га. И само једно кратко: “Ћао, видимо се. Волим те…”. Ако се ишло на пробу или снимање довољно је било рећи “биће све у реду”. И било је. У послу смо неретко читали ја његове, а он моја сценарије и комаде. Саветовали смо се, договарали, бодрили… нисмо се једно другом мешали у посао. Увек ме је штитио, јер је одлично знао како се ово друштво односи према женама.”

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.