Синиша Павић за “Глас Српске: Новац за снимање серија имају људи који тај посао не познају

Александра Глишић
Синиша Павић за “Глас Српске: Новац за снимање серија имају људи који тај посао не познају
Синиша Павић за “Глас Српске: Новац за снимање серија имају људи који тај посао не познају

Не познајемо своју историју. Сводимо је на шта ми је деда причао, шта ми је баба причала. Неозбиљно је то све. Србија је имала велике јунаке и хероје и људе који су се жртвовали не само у рату него и у миру. А има нас и лоших. И сутра ће ти лоши продати и власт и земљу и све ће да продају да би спасли себе или да би добили неки новац. Али не треба да жмуримо ни на шта.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” писац Синиша Павић, аутор култних ТВ драма, серија и филмских сценарија који су значајно обиљежили српску кинематографију.

На мале екране ускоро се враћа са новом серијом “Јунаци нашег доба”, коју по његовом тексту режира Михаило Миша Вукобратовић.

- Наше доба је такво да су и јунаци врло специфични. Тај назив јунаци је донекле ироничан, као и код М. Ј. Љермонтова. Главни лик његовог романа “Јунак нашег доба” Г. А. Печорин има много више мана него врлина. Јунаци нашег доба су људи који у овом времену великих обмана и илузија, превара сваке врсте, губљења личног достојанства, мерења свега и свачега новцем, успеју да сачувају свој образ. Да сачувају оно што човека чини племенитим, добрим, поштеним, карактерним - каже Павић.

ГЛАС: Словите за највећег хитмејкера у региону. Када се телевизија појавила у Србији, имали сте 26 година. Да ли сте могли да наслутите да ћете постати писац са највише пројеката у ТВ програму?

ПАВИЋ: Дошао сам из војске, била је 1958. година. У једном руском дому снимали су посетиоце, одједном сам видео себе на десет екрана и изненадио сам се. Нисам још схватао значај телевизије. Ми смо тада телевизију гледали информативно, као гледаћемо утакмице, преносе Сан Рема и сл. Са домаћим драмским програмом је ишло постепено, споро и тешко, углавном се глумило претерано позоришно, што није прихватљиво за тај медиј. Тако да су то тада били неки експерименти и тек седамдесетих телевизија је пронашла своју душу. Окренула се производњи серија, вратила оно што је изгубљено на филму - причу. Био је то повратак људском лицу, глумцу, дијалогу и крупном плану. Филм је отишао у неки ексцентризам, у иживљавање над могућностима технологије. Потпуно је занемарено оно што је Холивуд у златним годинама неприкосновено имао, а то је прича. Уз чврсту причу увек су стварани велики филмови. Данас, врло је дискутабилно шта је велики филм и колико он продире до гледалаца. Телевизијска серија је сада најбоља и највећа комуникација између људи и онога што аутори стварају.

ГЛАС: У посљедње вријеме појавило се много домаћих серија. Да ли их гледате и како бисте их оцијенили?

ПАВИЋ: У време када сам ја радио серије није било писаца који би се тако лако упуштали на телевизију. Било је великих писаца у књижевности који су покушавали и одустали. Није било лако проћи тада тај испит на телевизији и остати на ногама. То је била једна опасна справа. Временом, они који раде тај посао због новца нису долазили на телевизију. На филму је могло свашта, а на телевизији није. Онда су филм и биоскоп пали у погледу могућности зараде новца, а телевизија је постала главни потрошач, с обзиром на број гледалаца. Без новца не може да се снима, а новац срећу квари. Али ако новац постане главни покретач снимања серија, то ће се олупати свима о главу.

То што се много снима то је добро, јер су људи запослени, глумци имају посао, али ја из искуства знам да не може толико много да се снима и пише, а да буде сасвим добро. Потребно је време. За писање, и на телевизији и за књигу, потребно је исто, време и стрпљење, и тишина. Писац треба да ради у тишини, а не чим напише две епизоде почне по новинама да се размеће, да даје изјаве, ја па ја, померам границе. Никада не дајем мишљење о ономе што раде други, уздржавам се и да хвалим, а посебно не волим да кудим. Зато што то није мој посао. Али видим, погледам увек прву епизоду јер хоћу да знам шта се ради, а да ли ћу погледати и другу и даље то зависи од онога шта сам видео у првој. Нећу да губим време на нешто празно, извештачено, површно, а понекад чак и врло глупо.

ГЛАС: Пратите ли страну продукцију?

ПАВИЋ: Гледам стране серије и мислим да страшно заостајемо. Не мислим у новцу и техници, то није проблем. Ми смо правили боље серије од странаца у време кад смо се борили само духом и талентом, не новцем. Данас хоћемо да стигнемо тај свет па се узори узимају не из најбољих него оних који се тамо највише форсирају. Тренутно гледам аустралијску серију “Место које зовем дом”, која је сјајно урађена. Онај ко пише серије требало би да погледа како је писан сценарио и ликови у овој, колико је економичан језик и дијалог. А оно што је битно, прича и ликови су изванредно постављени. Велика рекламна машинерија у свету ради на пројектима као што је “Игра престола”. То ме не одушевљава, има много бољих серија од “Игре престола”. И не би ми то никад био неки нарочит узор, али ту је реч о великом бизнису. Новац за снимање серија имају људи који тај посао не познају и ту је проблем.

ГЛАС: Људи још гледају репризе “Бољег живота”. Сањамо ли и даље бољи живот?

ПАВИЋ: Бољи живот је вечни сан свих људи. Није то само код нас. Људи који су тада живели у релативно мирно доба и у стабилном друштву са озбиљним стандардима ипак су желели бољи живот. Истина, то друштво је већ било на силазном путу. Јунаци ове серије сматрали су да пут у бољи живот иде преко новца. Сви ликови су имали тренутак моралног колебања, доношења одлуке од које зависи судбина и сви су тај испит положили. А новац је некуда нестао. У садашњем времену све је то дифузно. Друштво је у сталном кретању, наш живот је затрпан информацијама, бесмислицама, површном забавом, којештаријама. Тих сто или двеста ТВ канала су довели до тога да су људи слабо информисани, што је парадоксално. Слабије су информисани него кад су имали троје новина, али су оне озбиљније третирале читаоца. Новинари су морали да воде рачуна да их читају људи који размишљају. Увек се трудим да радим серију која би навела људе да размисле о ономе што чине у свакодневном животу. ГЛАС: Колико је примјетна криза домаћег текста?

ПАВИЋ: Увек је то било. Само се у наше време мање снимало. Али сви центри су имали свој термин недељом за серије. Знало се шта Сарајево ради, то су “Коже”, “Поробџије”, “Фистик”, “Алекса Шантић”. То су биле врло квалитетне серије. Загреб је опет имао драмске, радили су текстове по дјелима Мирослава Крлеже и других хрватских писаца. А Београд је био на неки начин извор те наше серије која се називала хумористичком, али није морала то да буде. “Бољи живот” бих назвао телевизијским романом где је хумор само једна од боја. А комедија је озбиљан посао. Ту је улогу пионира одиграо Новак Новак. Он је са “Позориштем у кући” поставио ситком који се бавио драмом средовечног ожењеног човека, али кроз комедију. Ђузу Стојиљковића нико раније не би узео за комедију.

ГЛАС: Из Ваше умјетничке радионице изашли су и “Отписани”. Шта Вас највише асоцира на њих?

ПАВИЋ: То је врло чудно рађена серија, био је покушај да се направи прича о београдским илегалцима. “Отписани” нису верна слика Београда за време окупације, нити је било тих битака. Знам шта је било, али пошто су хтели да направе акциону серију која као свака вестерн прича мора да има своје јунаке, тако сам их и правио. Као децу београдске калдрме и улице који су имали идеале и склоност авантуризму и борби. Мислим да је то био кључ успеха. То је Аца Ђорђевић сјајно режирао и прогутано је то што није било верно. Све је било једна врста апологије која је дата кроз жанр који је и амерички филм устоличио пре свих, а то је вестерн прича, где је све лажно, ништа није истинито. Осим што су убедљиви и занимљиви јунаци.

ГЛАС: Писали сте и серију “Бањица”. Колико су ствараоци дужни да проговоре о важним историјским темама?

ПАВИЋ: “Бањица” је направљена поштено, сурова је. Оскар Давичо је рекао да је то светска серија, а он је био у немачком логору. Има горих, чуводишнијих логора, као што је Јасеновац, где је зло било апокалиптично, где се човек показао у најгорем могућем светлу. Али Бањица је показала шта је фашизам, без сурових сцена, самом ситуацијом у којој су се нашли људи да им судбину одређује један Вујковић.

ГЛАС: Рођени сте у Сињу, али живите у Власотинцу, за које сте рекли да га доживљавате као свој завичај.

ПАВИЋ: Живим на југу, одакле ми је жена, направио сам кућу, да би она била у свом завичају, а мени то одговара више него Београд. Јер Београд је постао огроман град у коме није баш пријатно живети. Јесте занимљив, али овде ми је боље. Изгубио сам завичај са распадом Југославије. А када вам узму завичај, онда тражите где ћете бити, где вам највише одговара. Овде људи имају тај јужњачки смисао за хумор. Увек су тешко живели, јер је југ у свакој земљи мало заостао у односу на север. Али имају доста шарма, јако много духа и неку доброту, ако занемаримо оне мане које сви имамо.

ГЛАС: Кад сте посљедњи пут били у Сињу?

ПАВИЋ: Био сам пред распад Југославије. Одвео сам жену и сина да виде Сињ. Тамо су нас сјајно дочекали, тада су још сви тамо памтили мог оца. Био сам лепо прихваћен и као аутор “Бољег живота”, били су поносни што је писац те серије из Сиња. Већ две године после наше посете нисам отишао на “Сињску алку”. Видео сам да то више није исти Сињ.

ГЛАС: Како гледате на однос Србије и Хрватске?

ПАВИЋ: Пореклом сам Хрват. Мој отац је из Сиња отишао да га не би убили зато што је био Југословен. Био је човек који није своје анимозитете ширио не непотребне ствари, него је био толерантан. Али је сматрао да је та заједничка држава добра за све. Ето, ја сам Хрват који је живео у Србији и радио сам колико год сам могао. Нико није толико радио на телевизији, тој југословенској, српској, колико сам ја радио. И никад нисам имао никаквих проблема, чак ни за време окупације у Србији. Иако су сви знали да смо из Хрватске, иако се знало за клања у Јасеновцу, међу комшијама није било тога. Значи, није ствар у људима, у народу, ствар је у томе шта се одозго форсира.

ГЛАС: Да ли је данас више него икад породица најважније благо које морамо да сачувамо?

ПАВИЋ: Породица је основ стабилног друштва, али не мислим да треба имати свој патријархални облик. Али тај осећај припадности породици, осећај да те неко родио и донео на овај свет мора да се поштује. Удар на породицу повезан је и са овим одласцима у Канаду, Аустралију... Некада су нужни, али у великом броју случајева то је трка за већом зарадом. Е ту онда пуца спона која треба да буде јака.

ГЛАС: Шта бисте поручили младим писцима?

ПАВИЋ: Анатол Франс је поручио младим писцима немој да пишеш. То је најлепши, најтежи и најузбудљивији посао. Али нека радећи и пишући не очекују, и не мисле само на успех. Нека им задовољство писања буде најважније.

РТС гађали јајима,  а обожавали  “Срећне људе”

 

ГЛАС: “Срећни људи” први пут су приказани 1993. године. Без обзира на све што се тада дешавало, људи су ту серију очекивали сваке недјеље. Каква сјећања Вама оживљава?

ПАВИЋ: Истина је да су “Срећни људи” у то страшно време имали шест и по милиона гледалаца. Само у Србији и Црној Гори. Али интересантно је да су били гледани и у Сарајеву. Сећам се првог чланка у НИН-у који говори о рату у Сарајеву, уз податак да је најгледанија ТВ емисија “Срећни људи”. У то време је РТС гађан јајима, огроман број људи је био против те телевизије, сматрао га бастионом једне политике која је била поделила друштво. Али интересантно да је серија била гледана иако су људи били надрндани на РТС. Поштено смо радили “Срећне људе”, нисмо улазили у дневну политику.

 

Шарм Љубише Самарџића

ГЛАС: Свака реприза серије “Врућ ветар” је јако гледана. Јесте ли могли претпоставити да ће доживјети такав успјех?

ПАВИЋ: Био је то мој покушај да останем на телевизији. Начин на који се радило на телевизији деловао ми је површно и збрзано. Радио сам две године, правећи први пут телевизијски роман који је посвећен судбини једног човека и његовом покушају да у то време нађе своје место под сунцем, али не борећи се за новац, што је данас битна карактеристика. Мој јунак Шурда је тражио своје зрно талента које ће да му поспеши живот. А то је био један корак од мушког на женског фризера. И цела одисеја је ради тог корака направљена. Улога коју је играо Љубиша Самарџић покрива око 80 одсто кадрова у серији. Његов шарм је ту одиграо главну улогу, та отвореност и безазленост, осмех који је очаравао људе.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана