Siniša Pavić za “Glas Srpske: Novac za snimanje serija imaju ljudi koji taj posao ne poznaju

Aleksandra Glišić
Siniša Pavić za “Glas Srpske: Novac za snimanje serija imaju ljudi koji taj posao ne poznaju

Ne poznajemo svoju istoriju. Svodimo je na šta mi je deda pričao, šta mi je baba pričala. Neozbiljno je to sve. Srbija je imala velike junake i heroje i ljude koji su se žrtvovali ne samo u ratu nego i u miru. A ima nas i loših. I sutra će ti loši prodati i vlast i zemlju i sve će da prodaju da bi spasli sebe ili da bi dobili neki novac. Ali ne treba da žmurimo ni na šta.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” pisac Siniša Pavić, autor kultnih TV drama, serija i filmskih scenarija koji su značajno obilježili srpsku kinematografiju.

Na male ekrane uskoro se vraća sa novom serijom “Junaci našeg doba”, koju po njegovom tekstu režira Mihailo Miša Vukobratović.

- Naše doba je takvo da su i junaci vrlo specifični. Taj naziv junaci je donekle ironičan, kao i kod M. J. Ljermontova. Glavni lik njegovog romana “Junak našeg doba” G. A. Pečorin ima mnogo više mana nego vrlina. Junaci našeg doba su ljudi koji u ovom vremenu velikih obmana i iluzija, prevara svake vrste, gubljenja ličnog dostojanstva, merenja svega i svačega novcem, uspeju da sačuvaju svoj obraz. Da sačuvaju ono što čoveka čini plemenitim, dobrim, poštenim, karakternim - kaže Pavić.

GLAS: Slovite za najvećeg hitmejkera u regionu. Kada se televizija pojavila u Srbiji, imali ste 26 godina. Da li ste mogli da naslutite da ćete postati pisac sa najviše projekata u TV programu?

PAVIĆ: Došao sam iz vojske, bila je 1958. godina. U jednom ruskom domu snimali su posetioce, odjednom sam video sebe na deset ekrana i iznenadio sam se. Nisam još shvatao značaj televizije. Mi smo tada televiziju gledali informativno, kao gledaćemo utakmice, prenose San Rema i sl. Sa domaćim dramskim programom je išlo postepeno, sporo i teško, uglavnom se glumilo preterano pozorišno, što nije prihvatljivo za taj medij. Tako da su to tada bili neki eksperimenti i tek sedamdesetih televizija je pronašla svoju dušu. Okrenula se proizvodnji serija, vratila ono što je izgubljeno na filmu - priču. Bio je to povratak ljudskom licu, glumcu, dijalogu i krupnom planu. Film je otišao u neki ekscentrizam, u iživljavanje nad mogućnostima tehnologije. Potpuno je zanemareno ono što je Holivud u zlatnim godinama neprikosnoveno imao, a to je priča. Uz čvrstu priču uvek su stvarani veliki filmovi. Danas, vrlo je diskutabilno šta je veliki film i koliko on prodire do gledalaca. Televizijska serija je sada najbolja i najveća komunikacija između ljudi i onoga što autori stvaraju.

GLAS: U posljednje vrijeme pojavilo se mnogo domaćih serija. Da li ih gledate i kako biste ih ocijenili?

PAVIĆ: U vreme kada sam ja radio serije nije bilo pisaca koji bi se tako lako upuštali na televiziju. Bilo je velikih pisaca u književnosti koji su pokušavali i odustali. Nije bilo lako proći tada taj ispit na televiziji i ostati na nogama. To je bila jedna opasna sprava. Vremenom, oni koji rade taj posao zbog novca nisu dolazili na televiziju. Na filmu je moglo svašta, a na televiziji nije. Onda su film i bioskop pali u pogledu mogućnosti zarade novca, a televizija je postala glavni potrošač, s obzirom na broj gledalaca. Bez novca ne može da se snima, a novac sreću kvari. Ali ako novac postane glavni pokretač snimanja serija, to će se olupati svima o glavu.

To što se mnogo snima to je dobro, jer su ljudi zaposleni, glumci imaju posao, ali ja iz iskustva znam da ne može toliko mnogo da se snima i piše, a da bude sasvim dobro. Potrebno je vreme. Za pisanje, i na televiziji i za knjigu, potrebno je isto, vreme i strpljenje, i tišina. Pisac treba da radi u tišini, a ne čim napiše dve epizode počne po novinama da se razmeće, da daje izjave, ja pa ja, pomeram granice. Nikada ne dajem mišljenje o onome što rade drugi, uzdržavam se i da hvalim, a posebno ne volim da kudim. Zato što to nije moj posao. Ali vidim, pogledam uvek prvu epizodu jer hoću da znam šta se radi, a da li ću pogledati i drugu i dalje to zavisi od onoga šta sam video u prvoj. Neću da gubim vreme na nešto prazno, izveštačeno, površno, a ponekad čak i vrlo glupo.

GLAS: Pratite li stranu produkciju?

PAVIĆ: Gledam strane serije i mislim da strašno zaostajemo. Ne mislim u novcu i tehnici, to nije problem. Mi smo pravili bolje serije od stranaca u vreme kad smo se borili samo duhom i talentom, ne novcem. Danas hoćemo da stignemo taj svet pa se uzori uzimaju ne iz najboljih nego onih koji se tamo najviše forsiraju. Trenutno gledam australijsku seriju “Mesto koje zovem dom”, koja je sjajno urađena. Onaj ko piše serije trebalo bi da pogleda kako je pisan scenario i likovi u ovoj, koliko je ekonomičan jezik i dijalog. A ono što je bitno, priča i likovi su izvanredno postavljeni. Velika reklamna mašinerija u svetu radi na projektima kao što je “Igra prestola”. To me ne oduševljava, ima mnogo boljih serija od “Igre prestola”. I ne bi mi to nikad bio neki naročit uzor, ali tu je reč o velikom biznisu. Novac za snimanje serija imaju ljudi koji taj posao ne poznaju i tu je problem.

GLAS: Ljudi još gledaju reprize “Boljeg života”. Sanjamo li i dalje bolji život?

PAVIĆ: Bolji život je večni san svih ljudi. Nije to samo kod nas. Ljudi koji su tada živeli u relativno mirno doba i u stabilnom društvu sa ozbiljnim standardima ipak su želeli bolji život. Istina, to društvo je već bilo na silaznom putu. Junaci ove serije smatrali su da put u bolji život ide preko novca. Svi likovi su imali trenutak moralnog kolebanja, donošenja odluke od koje zavisi sudbina i svi su taj ispit položili. A novac je nekuda nestao. U sadašnjem vremenu sve je to difuzno. Društvo je u stalnom kretanju, naš život je zatrpan informacijama, besmislicama, površnom zabavom, koještarijama. Tih sto ili dvesta TV kanala su doveli do toga da su ljudi slabo informisani, što je paradoksalno. Slabije su informisani nego kad su imali troje novina, ali su one ozbiljnije tretirale čitaoca. Novinari su morali da vode računa da ih čitaju ljudi koji razmišljaju. Uvek se trudim da radim seriju koja bi navela ljude da razmisle o onome što čine u svakodnevnom životu. GLAS: Koliko je primjetna kriza domaćeg teksta?

PAVIĆ: Uvek je to bilo. Samo se u naše vreme manje snimalo. Ali svi centri su imali svoj termin nedeljom za serije. Znalo se šta Sarajevo radi, to su “Kože”, “Porobdžije”, “Fistik”, “Aleksa Šantić”. To su bile vrlo kvalitetne serije. Zagreb je opet imao dramske, radili su tekstove po djelima Miroslava Krleže i drugih hrvatskih pisaca. A Beograd je bio na neki način izvor te naše serije koja se nazivala humorističkom, ali nije morala to da bude. “Bolji život” bih nazvao televizijskim romanom gde je humor samo jedna od boja. A komedija je ozbiljan posao. Tu je ulogu pionira odigrao Novak Novak. On je sa “Pozorištem u kući” postavio sitkom koji se bavio dramom sredovečnog oženjenog čoveka, ali kroz komediju. Đuzu Stojiljkovića niko ranije ne bi uzeo za komediju.

GLAS: Iz Vaše umjetničke radionice izašli su i “Otpisani”. Šta Vas najviše asocira na njih?

PAVIĆ: To je vrlo čudno rađena serija, bio je pokušaj da se napravi priča o beogradskim ilegalcima. “Otpisani” nisu verna slika Beograda za vreme okupacije, niti je bilo tih bitaka. Znam šta je bilo, ali pošto su hteli da naprave akcionu seriju koja kao svaka vestern priča mora da ima svoje junake, tako sam ih i pravio. Kao decu beogradske kaldrme i ulice koji su imali ideale i sklonost avanturizmu i borbi. Mislim da je to bio ključ uspeha. To je Aca Đorđević sjajno režirao i progutano je to što nije bilo verno. Sve je bilo jedna vrsta apologije koja je data kroz žanr koji je i američki film ustoličio pre svih, a to je vestern priča, gde je sve lažno, ništa nije istinito. Osim što su ubedljivi i zanimljivi junaci.

GLAS: Pisali ste i seriju “Banjica”. Koliko su stvaraoci dužni da progovore o važnim istorijskim temama?

PAVIĆ: “Banjica” je napravljena pošteno, surova je. Oskar Davičo je rekao da je to svetska serija, a on je bio u nemačkom logoru. Ima gorih, čuvodišnijih logora, kao što je Jasenovac, gde je zlo bilo apokaliptično, gde se čovek pokazao u najgorem mogućem svetlu. Ali Banjica je pokazala šta je fašizam, bez surovih scena, samom situacijom u kojoj su se našli ljudi da im sudbinu određuje jedan Vujković.

GLAS: Rođeni ste u Sinju, ali živite u Vlasotincu, za koje ste rekli da ga doživljavate kao svoj zavičaj.

PAVIĆ: Živim na jugu, odakle mi je žena, napravio sam kuću, da bi ona bila u svom zavičaju, a meni to odgovara više nego Beograd. Jer Beograd je postao ogroman grad u kome nije baš prijatno živeti. Jeste zanimljiv, ali ovde mi je bolje. Izgubio sam zavičaj sa raspadom Jugoslavije. A kada vam uzmu zavičaj, onda tražite gde ćete biti, gde vam najviše odgovara. Ovde ljudi imaju taj južnjački smisao za humor. Uvek su teško živeli, jer je jug u svakoj zemlji malo zaostao u odnosu na sever. Ali imaju dosta šarma, jako mnogo duha i neku dobrotu, ako zanemarimo one mane koje svi imamo.

GLAS: Kad ste posljednji put bili u Sinju?

PAVIĆ: Bio sam pred raspad Jugoslavije. Odveo sam ženu i sina da vide Sinj. Tamo su nas sjajno dočekali, tada su još svi tamo pamtili mog oca. Bio sam lepo prihvaćen i kao autor “Boljeg života”, bili su ponosni što je pisac te serije iz Sinja. Već dve godine posle naše posete nisam otišao na “Sinjsku alku”. Video sam da to više nije isti Sinj.

GLAS: Kako gledate na odnos Srbije i Hrvatske?

PAVIĆ: Poreklom sam Hrvat. Moj otac je iz Sinja otišao da ga ne bi ubili zato što je bio Jugosloven. Bio je čovek koji nije svoje animozitete širio ne nepotrebne stvari, nego je bio tolerantan. Ali je smatrao da je ta zajednička država dobra za sve. Eto, ja sam Hrvat koji je živeo u Srbiji i radio sam koliko god sam mogao. Niko nije toliko radio na televiziji, toj jugoslovenskoj, srpskoj, koliko sam ja radio. I nikad nisam imao nikakvih problema, čak ni za vreme okupacije u Srbiji. Iako su svi znali da smo iz Hrvatske, iako se znalo za klanja u Jasenovcu, među komšijama nije bilo toga. Znači, nije stvar u ljudima, u narodu, stvar je u tome šta se odozgo forsira.

GLAS: Da li je danas više nego ikad porodica najvažnije blago koje moramo da sačuvamo?

PAVIĆ: Porodica je osnov stabilnog društva, ali ne mislim da treba imati svoj patrijarhalni oblik. Ali taj osećaj pripadnosti porodici, osećaj da te neko rodio i doneo na ovaj svet mora da se poštuje. Udar na porodicu povezan je i sa ovim odlascima u Kanadu, Australiju... Nekada su nužni, ali u velikom broju slučajeva to je trka za većom zaradom. E tu onda puca spona koja treba da bude jaka.

GLAS: Šta biste poručili mladim piscima?

PAVIĆ: Anatol Frans je poručio mladim piscima nemoj da pišeš. To je najlepši, najteži i najuzbudljiviji posao. Ali neka radeći i pišući ne očekuju, i ne misle samo na uspeh. Neka im zadovoljstvo pisanja bude najvažnije.

RTS gađali jajima,  a obožavali  “Srećne ljude”

 

GLAS: “Srećni ljudi” prvi put su prikazani 1993. godine. Bez obzira na sve što se tada dešavalo, ljudi su tu seriju očekivali svake nedjelje. Kakva sjećanja Vama oživljava?

PAVIĆ: Istina je da su “Srećni ljudi” u to strašno vreme imali šest i po miliona gledalaca. Samo u Srbiji i Crnoj Gori. Ali interesantno je da su bili gledani i u Sarajevu. Sećam se prvog članka u NIN-u koji govori o ratu u Sarajevu, uz podatak da je najgledanija TV emisija “Srećni ljudi”. U to vreme je RTS gađan jajima, ogroman broj ljudi je bio protiv te televizije, smatrao ga bastionom jedne politike koja je bila podelila društvo. Ali interesantno da je serija bila gledana iako su ljudi bili nadrndani na RTS. Pošteno smo radili “Srećne ljude”, nismo ulazili u dnevnu politiku.

 

Šarm Ljubiše Samardžića

GLAS: Svaka repriza serije “Vruć vetar” je jako gledana. Jeste li mogli pretpostaviti da će doživjeti takav uspjeh?

PAVIĆ: Bio je to moj pokušaj da ostanem na televiziji. Način na koji se radilo na televiziji delovao mi je površno i zbrzano. Radio sam dve godine, praveći prvi put televizijski roman koji je posvećen sudbini jednog čoveka i njegovom pokušaju da u to vreme nađe svoje mesto pod suncem, ali ne boreći se za novac, što je danas bitna karakteristika. Moj junak Šurda je tražio svoje zrno talenta koje će da mu pospeši život. A to je bio jedan korak od muškog na ženskog frizera. I cela odiseja je radi tog koraka napravljena. Uloga koju je igrao Ljubiša Samardžić pokriva oko 80 odsto kadrova u seriji. Njegov šarm je tu odigrao glavnu ulogu, ta otvorenost i bezazlenost, osmeh koji je očaravao ljude.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana