Сека Саблић за "Глас": Вријеме је за промјену српског менталитета

Моје учешће у овом филму је заправо моја вера у те младе људе, студенте. Морам да признам да сам то од првог тренутка препознала као наду, а то сам рекла и на крају филма, да је то нешто најлепше што се могло догодити у Србији. Дефинитивно. Дакле, то су људи који друкчије мисле од овог "менталитета" који је бетониран укриво! Не знам где су они расли и где су то тако постали образовани и бриљантни јер то су просто грађани света, ако мене питате... По мени, то су праве патриоте које се боре за своју земљу и хоће да ова земља припада свету, а не да смо попут неке рупе и да смо изолована земља на коју нико не обраћа пажњу и нико не упире прстом, ако ме схватате.

Рекла је ово за "Глас" легендарна глумица Јелисавета Сека Саблић након учешћа у филму "Индекс" редитеља Милоша Живановића чија је премијера била недавно у Новом Саду и Београду. Ова врсна умјетница, чији је траг у српској култури и умјетности непроцјењив,  истиче да су студенти дивни људи у које вјерује од самог почетка те да ће их пратити увијек и не крије колико јој је драго што није примијетила ништа лоше из студентског покрета те да је због тога и дала свој допринос овом експериментално-играном филму.

- Заиста су то дивни људи у које верујем и од самог почетка их пратим и пратићу их увек. Верујте ми, за читаво ово време никад нисам приметила да неко говори лоше и томе слично, напротив, они су сви уједначени, исто мисле, имају своју посебну слику света. На крају, могу слободно да кажем да чекам да свет буде њихов и да ова Србија коначно буде њихова. Ја им све најбоље желим! Што се филма тиче, и те како драгоцено искуство. На премијери било је суза, доста људи је дирнуто тим што су гледали и то сигурно много значи за све нас и верујем да ће филм имати пуно успеха!

ГЛАС: У задње вријеме се појавило доста нездраве климе у друштву, што се да примијетити управо кроз чињеницу да позоришна умјетност почиње да смета и штети, што се види на примјеру Народног позоришта са којим смо сви упознати. Коме позориште смета и због чега глумци постају трн у оку власти?

САБЛИЋ: Не сметају њима представе и глумци те оно што се на сцени дешава. Мислим да су они на то огуглали одавно и да им то не може ништа нашкодити, али то је реваншизам зато што је скоро сто одсто глумаца против овог режима, и сваки је то глумац доказао својим примером. Могу на прсте да набројим оне који су декларисани за власт. Наравно, они који имају користи од њих свих ових година - они су уз њих, мислим, никакве ту тајне нема и сви знамо ко су ти људи, зар не, сложићете се са мном.

ГЛАС: Нажалост, народ никада није био више одвојен и расијан о питању многих ствари које би требало да се тичу сваког нормалног човјека. И што би један пјесник рекао: "Одвојени смо и сами од себе!" Упркос силним недаћама и невољама које су задесиле наш народ, да ли се назире неко свјетло на крају овог тунела и шта треба да учинимо да би било боље?

САБЛИЋ: Моје учешће у овом филму јесте допринос студентском покрету. Студентској побуни. Студентској памети. Јако сам се обрадовала кад сам видела да се нешто коначно лепо дешава у овом народу. Промена слике света коју први пут видим у овом народу. То је једна луцидност у правом виђењу ствари. Најлепше што сам видела јесу ти млади људи.. Упркос овим силним обручима и стегама око њих, они су и даље ту и стоје поносно и нису утихнули, а нити ће. И сигурна сам да ће на крају довести ово до апсолутне, праве победе. С друге стране, треба рећи да је основна боја овог народа да је менталитет непомерљив,  али ја бих  још рекла и додала још једну бизарну боју, а то је да је овај народ увек радио против својих интереса, увек! Једини смо народ који је толерисао изолацију. Откако сам се родила, овај народ је у изолацији од света. До кад више?! Мислила сам да ћемо ићи ка свету и да ће се то променити. Међутим, ових дана баш драстично слушам да смо изоловани и да смо буквално рупетина највећа на овим подручјима. И некако, како време промиче, све смо мање и мање било коме потребни, имам такав осећај... И бојим се да нам се не пише добро,  али верујем да су једини спас ове млађе генерације, као што рекох, ови здрави и млади људи који су понели овај покрет и протесте! Самим тим они морају једног дана да буду водећи на својим местима и тек онда ће сванути нека друга и боља Србија!

ГЛАС: Направили сте велики број значајних улога у позоришту и врло је тешко на све урадити посебан осврт, али морамо ипак да Вас питамо каква Вас сјећања вежу за култну представу "Краљ Иби"?

САБЛИЋ: Видите, Зоран је био неизбрисив, уникатан, и драго ми је што смо били његови савременици. Увек кад се сетим њега, прво што помислим јесте та његова авангарда. Затим је имао неку врсту визије света која је била унапређена, не знам да ли ме разумете, а ја то тада уопште нисам разумела, знате. Имао је ту побуну коју је спроводио кроз своје улоге, што га је разликовало од већине. Мислим, речи су сувишне кад се дотакнемо његовог лика и дела.  Морам да признам да је Зоран такође био активан током студентских протеста 1968. Дакле, био је међу првим побуњеницима против овог система. А сећам се кад је играо Ибија тако феноменално као једну одличну сатиру, но данас би то изгледало као нека хитлеровска прича зато што имамо много лошег искуства и лоше слике света које смо примили на себе.

ГЛАС: Како изгледа свијет Секе Саблић мимо сценске умјетности и, генерално, гдје публика може да Вас погледа у неком ближем времену?

САБЛИЋ: Не бих ја нарочито о мени. Мислим да сам доста причала о свом животу па и о својим улогама, каријери. Оно што могу да кажем јесте да сам срећна што сам још увек у послу. Са великим задовољством играм један позоришни наслов, "Врата од стакла" у Југословенском драмском позоришту. Заиста, много уживам у томе. Реч је о представи која је много тражена, радо гледана и игра сјајна екипа глумица. А, ево, ускоро ћемо прославити и стото играње, ако се не варам. И тако. Искрено, немам ништа пуно да вам кажем. Да, имам  филм "Свадба", који је рађен у копродукцији Србије и Хрватске.  И то би требало ускоро да изађе у биоскопе. Наравно, то је стара прича између Срба и Хрвата и по ономе што сам приметила, требало би да сви цркавамо од смеха јер је реч о доброј комедији. Уосталом, видећемо како ће све то проћи.

ГЛАС: Шта бисте пожељели читаоцима "Гласа Српске" и Вашој публици за наступајуће празнике?

САБЛИЋ: Ух, шта бих пожелела читаоцима? Пожелела бих исто што и себи и својима. Памет у главу. Затим да пазимо једни друге и, наравно, доста среће и љубави!

Дар

ГЛАС: Да ли је било неких момената током каријере да сте осјетили неку врсту презасићења и можда неку врсту сигнала да се повучете из јавности и, генерално, шта Вам је глума дала, а шта одузела?

САБЛИЋ: Глума ми је апсолутно све дала. Све. Радост, сигурност, најпре. Све оно што сам желела, глума ми је дала. То је стварно дар од Бога. Кад си талентован и кад радиш оно што највише волиш у животу, то је божија рука. А шта ми је одузела? Не знам.  Ништа ми није одузела. У ствари, можда ми је одузела ту могућност да одем одавде, рецимо у иностранство,  јер сам одувек гледала и замишљала да одем у тај свет осећајући се као грађанин света, а никада као припадник једног народа и једног простора и једног језика. Али за глуму је увек језичка баријера матерњи језик, тако да никада и нисам отпутовала. На крају, све је онако како треба да буде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.