Seka Sablić za "Glas": Vrijeme je za promjenu srpskog mentaliteta

Moje učešće u ovom filmu je zapravo moja vera u te mlade ljude, studente. Moram da priznam da sam to od prvog trenutka prepoznala kao nadu, a to sam rekla i na kraju filma, da je to nešto najlepše što se moglo dogoditi u Srbiji. Definitivno. Dakle, to su ljudi koji drukčije misle od ovog "mentaliteta" koji je betoniran ukrivo! Ne znam gde su oni rasli i gde su to tako postali obrazovani i briljantni jer to su prosto građani sveta, ako mene pitate... Po meni, to su prave patriote koje se bore za svoju zemlju i hoće da ova zemlja pripada svetu, a ne da smo poput neke rupe i da smo izolovana zemlja na koju niko ne obraća pažnju i niko ne upire prstom, ako me shvatate.

Rekla je ovo za "Glas" legendarna glumica Jelisaveta Seka Sablić nakon učešća u filmu "Indeks" reditelja Miloša Živanovića čija je premijera bila nedavno u Novom Sadu i Beogradu. Ova vrsna umjetnica, čiji je trag u srpskoj kulturi i umjetnosti neprocjenjiv,  ističe da su studenti divni ljudi u koje vjeruje od samog početka te da će ih pratiti uvijek i ne krije koliko joj je drago što nije primijetila ništa loše iz studentskog pokreta te da je zbog toga i dala svoj doprinos ovom eksperimentalno-igranom filmu.

- Zaista su to divni ljudi u koje verujem i od samog početka ih pratim i pratiću ih uvek. Verujte mi, za čitavo ovo vreme nikad nisam primetila da neko govori loše i tome slično, naprotiv, oni su svi ujednačeni, isto misle, imaju svoju posebnu sliku sveta. Na kraju, mogu slobodno da kažem da čekam da svet bude njihov i da ova Srbija konačno bude njihova. Ja im sve najbolje želim! Što se filma tiče, i te kako dragoceno iskustvo. Na premijeri bilo je suza, dosta ljudi je dirnuto tim što su gledali i to sigurno mnogo znači za sve nas i verujem da će film imati puno uspeha!

GLAS: U zadnje vrijeme se pojavilo dosta nezdrave klime u društvu, što se da primijetiti upravo kroz činjenicu da pozorišna umjetnost počinje da smeta i šteti, što se vidi na primjeru Narodnog pozorišta sa kojim smo svi upoznati. Kome pozorište smeta i zbog čega glumci postaju trn u oku vlasti?

SABLIĆ: Ne smetaju njima predstave i glumci te ono što se na sceni dešava. Mislim da su oni na to oguglali odavno i da im to ne može ništa naškoditi, ali to je revanšizam zato što je skoro sto odsto glumaca protiv ovog režima, i svaki je to glumac dokazao svojim primerom. Mogu na prste da nabrojim one koji su deklarisani za vlast. Naravno, oni koji imaju koristi od njih svih ovih godina - oni su uz njih, mislim, nikakve tu tajne nema i svi znamo ko su ti ljudi, zar ne, složićete se sa mnom.

GLAS: Nažalost, narod nikada nije bio više odvojen i rasijan o pitanju mnogih stvari koje bi trebalo da se tiču svakog normalnog čovjeka. I što bi jedan pjesnik rekao: "Odvojeni smo i sami od sebe!" Uprkos silnim nedaćama i nevoljama koje su zadesile naš narod, da li se nazire neko svjetlo na kraju ovog tunela i šta treba da učinimo da bi bilo bolje?

SABLIĆ: Moje učešće u ovom filmu jeste doprinos studentskom pokretu. Studentskoj pobuni. Studentskoj pameti. Jako sam se obradovala kad sam videla da se nešto konačno lepo dešava u ovom narodu. Promena slike sveta koju prvi put vidim u ovom narodu. To je jedna lucidnost u pravom viđenju stvari. Najlepše što sam videla jesu ti mladi ljudi.. Uprkos ovim silnim obručima i stegama oko njih, oni su i dalje tu i stoje ponosno i nisu utihnuli, a niti će. I sigurna sam da će na kraju dovesti ovo do apsolutne, prave pobede. S druge strane, treba reći da je osnovna boja ovog naroda da je mentalitet nepomerljiv,  ali ja bih  još rekla i dodala još jednu bizarnu boju, a to je da je ovaj narod uvek radio protiv svojih interesa, uvek! Jedini smo narod koji je tolerisao izolaciju. Otkako sam se rodila, ovaj narod je u izolaciji od sveta. Do kad više?! Mislila sam da ćemo ići ka svetu i da će se to promeniti. Međutim, ovih dana baš drastično slušam da smo izolovani i da smo bukvalno rupetina najveća na ovim područjima. I nekako, kako vreme promiče, sve smo manje i manje bilo kome potrebni, imam takav osećaj... I bojim se da nam se ne piše dobro,  ali verujem da su jedini spas ove mlađe generacije, kao što rekoh, ovi zdravi i mladi ljudi koji su poneli ovaj pokret i proteste! Samim tim oni moraju jednog dana da budu vodeći na svojim mestima i tek onda će svanuti neka druga i bolja Srbija!

GLAS: Napravili ste veliki broj značajnih uloga u pozorištu i vrlo je teško na sve uraditi poseban osvrt, ali moramo ipak da Vas pitamo kakva Vas sjećanja vežu za kultnu predstavu "Kralj Ibi"?

SABLIĆ: Vidite, Zoran je bio neizbrisiv, unikatan, i drago mi je što smo bili njegovi savremenici. Uvek kad se setim njega, prvo što pomislim jeste ta njegova avangarda. Zatim je imao neku vrstu vizije sveta koja je bila unapređena, ne znam da li me razumete, a ja to tada uopšte nisam razumela, znate. Imao je tu pobunu koju je sprovodio kroz svoje uloge, što ga je razlikovalo od većine. Mislim, reči su suvišne kad se dotaknemo njegovog lika i dela.  Moram da priznam da je Zoran takođe bio aktivan tokom studentskih protesta 1968. Dakle, bio je među prvim pobunjenicima protiv ovog sistema. A sećam se kad je igrao Ibija tako fenomenalno kao jednu odličnu satiru, no danas bi to izgledalo kao neka hitlerovska priča zato što imamo mnogo lošeg iskustva i loše slike sveta koje smo primili na sebe.

GLAS: Kako izgleda svijet Seke Sablić mimo scenske umjetnosti i, generalno, gdje publika može da Vas pogleda u nekom bližem vremenu?

SABLIĆ: Ne bih ja naročito o meni. Mislim da sam dosta pričala o svom životu pa i o svojim ulogama, karijeri. Ono što mogu da kažem jeste da sam srećna što sam još uvek u poslu. Sa velikim zadovoljstvom igram jedan pozorišni naslov, "Vrata od stakla" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zaista, mnogo uživam u tome. Reč je o predstavi koja je mnogo tražena, rado gledana i igra sjajna ekipa glumica. A, evo, uskoro ćemo proslaviti i stoto igranje, ako se ne varam. I tako. Iskreno, nemam ništa puno da vam kažem. Da, imam  film "Svadba", koji je rađen u koprodukciji Srbije i Hrvatske.  I to bi trebalo uskoro da izađe u bioskope. Naravno, to je stara priča između Srba i Hrvata i po onome što sam primetila, trebalo bi da svi crkavamo od smeha jer je reč o dobroj komediji. Uostalom, videćemo kako će sve to proći.

GLAS: Šta biste poželjeli čitaocima "Glasa Srpske" i Vašoj publici za nastupajuće praznike?

SABLIĆ: Uh, šta bih poželela čitaocima? Poželela bih isto što i sebi i svojima. Pamet u glavu. Zatim da pazimo jedni druge i, naravno, dosta sreće i ljubavi!

Dar

GLAS: Da li je bilo nekih momenata tokom karijere da ste osjetili neku vrstu prezasićenja i možda neku vrstu signala da se povučete iz javnosti i, generalno, šta Vam je gluma dala, a šta oduzela?

SABLIĆ: Gluma mi je apsolutno sve dala. Sve. Radost, sigurnost, najpre. Sve ono što sam želela, gluma mi je dala. To je stvarno dar od Boga. Kad si talentovan i kad radiš ono što najviše voliš u životu, to je božija ruka. A šta mi je oduzela? Ne znam.  Ništa mi nije oduzela. U stvari, možda mi je oduzela tu mogućnost da odem odavde, recimo u inostranstvo,  jer sam oduvek gledala i zamišljala da odem u taj svet osećajući se kao građanin sveta, a nikada kao pripadnik jednog naroda i jednog prostora i jednog jezika. Ali za glumu je uvek jezička barijera maternji jezik, tako da nikada i nisam otputovala. Na kraju, sve je onako kako treba da bude.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.