Сара Радусиновић: Филм је чиста љубав, која личи на мазохизам

БАЊАЛУКА - Да, дефинитивно то није најпопуларнија тема и чини ми се да је, посебно за млађе ауторе, генерално тешко разумјети кроз шта пролазе људи који су двадесет или тридесет година старији од нас.

Рекла је ово за “Глас” редитељка Сара Радусиновић коментаришући зашто се у свом новом филму “Срећни празници, Олга” бави темом  зрелих година у животу једне жене, која се жртвовала за друге, губећи себе, што, мора се донекле признати, није баш чест мотив у кинематографији.

Једна од талентованијих редитељки млађе генерације истиче да је кроз послове које је раније радила често долазила у контакт с људима различитих генерација те их је и те како анализирала.

- Кроз послове које сам раније радила често сам долазила у контакт с људима различитих генерација и доста сам их посматрала и анализирала. То је вјероватно била комбинација радозналости и личног преиспитивања - каква ћу ја бити у тим годинама. Чини ми се да сам доста рано почела размишљати о старењу (што је, искрено, прилично ружна ријеч) и свему што оно са собом носи, а то је касније и резултирало мојим интересовањем за ову тематику. Наравно, далеко од тога да сличне теме већ нису обрађиване (“Жан Дилман” режисерке Шантал Акерман или “Али: Страх изједа душу”  Рајнера Вернера Фасбиндера су само неки од примјера), али филмова који се тиме баве генерално нема много, нарочито на нашим просторима.

ГЛАС: Када се појавила прва идеја о замисли да се направи ова прича и колико је требало да се она претвори у сценарио, окупи врсна екипа сарадника, а потом створи и конкретан филмски материјал? 

РАДУСИНОВИЋ: Из ове перспективе немам сасвим јасну слику о томе када и како се тачно родила инспирација за причу. Знам да сам прву верзију сценарија имала прије отприлике двије и по године и да је тада била прилично другачија, чак с више потенцијала за дуги метар. Сценарио сам интензивно дорађивала током мастер студија у Будимпешти, а од прошле године у цијелу причу се укључила и продукција са Сашом Хајдуковићем на челу. Идеја се, дакле, формирала 2023. године, али се процес продужио јер сам исте године уписала мастер, па смо у завршну фазу, односно снимање, ушли тек почетком 2026. године. То јесте дуг период за један кратки филм, али су друге обавезе једноставно успориле његову реализацију.

ГЛАС: Филм је реализован у продукцији “Квака 22”, а пројекат је подржан средствима Аудио-визуелног центра Републике Српске. Од какве је важности АВЦРС за младе ауторе у успону?

РАДУСИНОВИЋ: Од огромне важности. Имам утисак да се у Бањалуци данас снима више него у периоду када сам ја тек закорачила у свијет филма. Студентски пројекти су продукцијски на знатно вишем нивоу и ти филмови често изгледају далеко боље него радови моје генерације од прије осам или девет година. Наравно, добра прича остаје добра без обзира на продукцијске услове, добар филм се може снимити и телефоном, али је лијепо видјети конкретне помаке и развој филмске продукције у Бањалуци.

ГЛАС: Дио сте филмске сцене у РС на много начина, од студентских дана у класи Саше Хајдуковића до самосталних радова. Како из перспективе “човјека изнутра” дјелује раст филмске сцене у РС и тренутно стање у којем се налази?

РАДУСИНОВИЋ: Ја јесам дио филмске сцене у Републици Српској, али с обзиром на то да већ скоро три године не живим овдје, нисам сасвим упућена у сва дешавања. Оно што ипак јасно видим јесте да је број људи заинтересованих за филм значајно порастао. Све више младих се окреће филму и то је заиста феноменално. С друге стране, нисам претјерано оптимистична када је ријеч о реалним могућностима запошљавања - нисмо довољно велика средина да свима пружимо шансу. Али ко зна, можда и гријешим.

ГЛАС: Иза Вас је доста кратких играних филмова и документараца, прије свега одлични “Изгубљени град” и “Кад заборавиш јули”,  бројне сарадње на великим пројектима попут Трилогије “Месо/Кости/Кожа”. Колико је овај, назовимо га “занатски период”, обликовао Вашу умјетничку поетику и приступ филму?

РАДУСИНОВИЋ: Остварења “Изгубљени град”, “Нисам овдје” и “Кад заборавиш јули” су моји студентски филмови, уз низ других студентских вјежби које су заиста и биле - вјежбе и пракса. Ипак, сви ти радови су ми драги и сваки ме је научио нечему новом. Посебно бих издвојила тромјесечни боравак на серији “Кости”, гдје сам дошла као студент. То је био мој први озбиљан сусрет с професионалним сетом и тада сам схватила колико је заправо људи укључено у процес настанка филма. Будући да сам била у непосредној близини глумаца (јер сам била клапер), често сам могла чути и редитељске индикације Саше Хајдуковића, што ми је као студенту било изузетно драгоцјено искуство.

ГЛАС: Већ дужи период живите и школујете се у Мађарској, тачније у Будимпешти. Шта нуди мађарски свијет младим умјетницима у односу на балканске услове рада, који се у најблажој варијанти могу описати појмом импровизација?

РАДУСИНОВИЋ: Будимпешта је заиста умјетнички град иако Мађарска можда није прва асоцијација када се говори о умјетности. Мађари су изузетно јаки у готово свим умјетничким областима - од музике до филма - и имају занимљив спој источне Европе, Балкана и тог неког европског шмека. Мислим да је Будимпешта плодно тло за младе умјетнике, али ми се чини да тренутно свуда, па и у Мађарској, нису најбоља времена за умјетност. Филм је свакако одувијек био тежак за стварање, али у контексту политичких турбуленција, глобалних немира и економске кризе, имам утисак да многи умјетници упадају у безнађе и све чешће се окрећу професијама од којих могу конкретније да живе. То је, чини ми се, универзалан проблем.

 

ГЛАС: Бавити се филмом није нимало захвалан задатак на просторима малог тржишта, ниских стандарда и великог уплива политике на финансирање филмова, тако да иза ове животне одлуке стоји или једна доза “мазохизма” или искрена љубав према филму. Како код Вас стоје ствари када је ријеч о том избору?

РАДУСИНОВИЋ: Тешко питање. С обзиром на то да од филма - или било чега сродног филму - не живим, на прву бих рекла да је у питању чисти мазохизам, али заправо није. То је моја потреба да се изразим и да стварам. Увијек сам вољела различите умјетности - музику, ликовну умјетност, фотографију, књижевност, и похађала сам средњу умјетничку школу у Бањалуци. Никада се нисам могла одлучити само за једну област па је филм дошао као савршена синтеза свега што волим. На крају дана, то је ипак љубав… која понекад личи на мазохизам.

ГЛАС: Генерално, гдје је била иницијална каписла која је утицала на ову одлуку и који су умјетници обликовали Вашу ауторску поетику у формативним годинама?

РАДУСИНОВИЋ: Прије више од десет година један мој друг је уписао филмску режију на Академији у Бањалуци. До тада нисам ни знала да тај студиј постоји. Када ми је причао о предавањима и самом процесу, нешто у мени је једноставно “кликнуло”. У том периоду сам студирала на Филолошком факултету, али сам схватила да то није мој пут. Све сам баталила и годину дана чекала пријемни за режију. Када је ријеч о ауторима који су ме обликовали, свакако бих издвојила Софију Кополу, уз чији сам рад на неки начин одрастала, као и ауторе румунског новог таласа, посебно Кристијана Мунђуа и филм “4 мјесеца, 3 седмице и 2 дана”, којем се често враћам. Морам да издвојим и утицај мог професора Саше Хајдуковића, који ме је можда и највише формирао. Ипак, далеко од тога да сам у потпуности формиран редитељ, ово је тек почетак.

ПЛАНОВИ

ГЛАС: Снимање филма је завршено, слиједе постпродукција, премијера и фестивали. Какви су планови у вези са промоцијом и на чему још тренутно радите када је у питању умјетност?

РАДУСИНОВИЋ: Немам неке стриктне планове када је ријеч о промоцији, вјерујем да ће се то природно развијати. Материјала и идеја за нове пројекте увијек има, али још ништа нисам преточила у конкретан сценарио.

Отворена сам за различите видове сарадње, било као редитељ или сценариста, али тренутно сам највише фокусирана на монтажу новог филма.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.