Режисер Бранко Лазић о премијери документарца "Драгаш је слободан"

БАЊАЛУКА - Музеј савремене умјетности Републике Српске организује пројекцију документарног филма "Драгаш је слободан" режисера Бранка Лазића, која ће бити одржана 27. марта у 19 часова.

Пројекција се реализује у организацији Музеја савремене умјетности Републике Српске, а филм је настао у продукцији Радио-телевизије Републике Српске у режији Бранка Лазића.

Умјетник снажне и аутентичне личности

Филм доноси портрет Слободана Драгаша (1957-2006), првог академски образованог вајара Бањалуке, умјетника снажне и аутентичне личности, боема, провокатора и педагога без катедре, који је својим животом и дјеловањем оставио дубок и трајан траг у културном простору града.

Кроз филмску причу која превазилази класичну биографску форму, Драгаш се открива као умјетник који је окупљао, повезивао и инспирисао, који је умјетност живио кроз сусрете, разговоре и свакодневицу.

Режисер Бранко Лазић каже да је приликом рада на овом филму имао веома личан мотив али и дубоко поштовање према умјетничком путу и дјеловању Слободана Драгаша.

-Имао сам веома лични мотив. Наиме, Слободана сам упознао са шеснаест година и тим, како се то каже, критичним тинејџерским годинама и тада ми он на неки начин отворио и врата хајде да кажемо неких умјетности које нису само музика која мене тада интересовала. Чак ме је у једном моменту спремао да се да упишем скулптуру јер је процјењивао да сам талентован за то и требао сам да одем по његовом на идеју и студирам вајарство у Сарајеву негдје деведесете године. Тако да је то тај веома личан мотив, рекао је Лазић.

Познати режисер, каже да је тај лични однос био почетна мотивација да крену у процес стварања достојног омажа човјеку, који је на много начина обиљежио културни живот Бањалуке.

-Знао сам дуго и кад размишљам о њему, не сматрам га пријатељем. Слободана доживљавам као старијег брата који је некако понекад упућивао те и бринуо о теби на који начин и како да урадиш неке ствари када је битно у животу, рекао је Лазић

Архивски материјали и лична свједочанства

У филму говоре Видосава Грандић, Јован Опачић, Ренато Ракић, Љиљана Ђурић, Милош Шолаја, Михајло Ракита, Јагода Шестић, Миливоје Унковић, Љиљана Лабовић Маринковић, Здравко Миовчић, Љиљана Чекић, Миомирка Драгомировић Трбић, Тања Ступар Трифуновић и Младен Миљановић. Аутор филма истиче да су та свједочења уз Драгашеву личну архиву биле темељ на којем је он поставио остак филма радећи неких годину дана.

-Неких, четири, пет мјесеци пред смрт Слободан ме је звао и онако братски малтретирао да средим сву његову телевизијску и видео архиву и да је конвертујем на неке ДВД-јеве. Тада нисам знао да он умире, нисам знао да је болестан, али он је то знао. И онда је на неки начин спремао архиву која је кључна за филм. Слободана, сматрам неку врсту корежисера и косценаристе у овом филму, пошто је његова архива била кључни некакав корак од којег смо кренули рад на овом филму. Радио сам га углавном сам ауторски, без помоћи неког посебног сценаристе задњих годину дана и отприлике толико нам је требало да дигитализујемо ту архиву да прођемо кроз изјаве и узмемо неких четрнаест људи који су са њим били пријатељи, другови, који су га познавали, који су са њим живјели, рекао је Лазић.

Дух и атмосфера Бањалуке

Посебан сегмент филма посвећен је и његовим радовима у јавном простору, укључујући скулптуру "Еротски знак" – омаж Чарлсу Буковском испред Музеја савремене умјетности Републике Српске. Такође филм представља и причу о споменику Давиду Штрпцу, кроз које се преиспитује однос друштва према култури, насљеђу и умјетности.

Филм истовремено доноси и атмосферу Бањалуке осамдесетих и деведесетих година, града снажних контраста, сусрета и умјетничких трагања, кроз причу о човјеку чије је највеће дјело био његов живот.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.