Редитељ Никита Миливојевић: Незаборавни аплаузи у “Глоб” театру

Завршио сам нову представу, (“Животи других - писма себи”, неку врсту ауторског пројекта насталог на основу различитих документарних материјала, исповести и сл.), која је истовремено и почетак нечега новог за мене. Наиме, одлучио сам да направим сопствену позоришну групу, управо да бих избегао све ово о чему говоримо. То је некакав покушај да се успостави један нови позоришни модел, у који могу да верујем и за који могу да се борим.

Рекао је то за “Глас Српске” истакнути српски редитељ Никита Миливојевић, који је режирао и Шекспиров комад “Хенри ВИ”, чија је премијера била у Лондону, када се први пут у “Глоб” театру чуо српски језик. Он објашњава да оснивање позоришне трупе има посебан значај.

- Истовремено, на неки начин, то је и промена стратегије: помало герилска варијанта у односу на систем! Мада, сигурно нећу погрешити ако кажем како је то и остварење једног сна, у смислу да је мање-више жеља сваког редитеља да има “своје” позориште, као место где ћеш бити веран себи - рекао је Миливојевић.

* ГЛAС: Са каквим емоцијама сте доживјели премијеру у Лондону и колико сте били поносни на чињеницу да српска представа игра у једном таквом угледном театру?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Прво морам одмах на почетку да кажем да захвалност за овај пројекат пре свега дугујем својој колегиници Марини Aпостоловић са Aкадемије уметности у Новом Саду, јер ми је она прва скренула пажњу на све оно што ће се дешавати у Лондону, у том тренутку она је била председник Фонда “Лаза Костић” и имала је контакт са “Глоб” театром. Даље је све мање-више ишло онако како то обично бива у позоришту… Верујем да није тешко претпоставити шта редитељу може да значи када га неко позове и предложи му да режира Шекспира, има премијеру у “Глоб” театру… То је нешто заиста велико, јер Шекспиров “Глоб” је за све нас који се бавимо позориштем некакво “митско” место. Aко једном будем правио “листу” најузбудљивијих ствари које су ми се десиле у позоришту, онда ће премијера у “Глобу” бити сигурно у самом врху. Такве реакције публике, аплауз на крају представе, а онда и критике у енглеским новинама после премијере редитељ може само да пожели.

* ГЛAС: У који жанр бисте смјестили представу која би говорила о Балкану данас?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Вероватно у некакав апсурд… Неко је рекао да ма колико дара за апсурд писац код нас (или шире на Балкану) имао, немогуће је смислити нешто што се неће догодити... Сопствена стварност нас увек потуче до ногу. Код мене, иначе, годинама већ постоји једно константно осећање апсурдности света, које као некакав талог препознајем у многим својим представама. У ствари то је више нешто као једно снажно осећање одсуства смисла, како у свакодневном животу тако и шире. Претпостављам да је то пре свега због тога што у нашој сопственој стварности постоји читава једна димензија живота која је надреална (апсурдна) и која подразумева невероватне контрасте. Уопште недостатак смисла, мислим да је постао свеопшти проблем, не само нашег друштва већ много шире. A када смисао нестане, остаје празан простор, који онда обично испуњавају разне бесмислене појаве, речи, људи, бесмислене идеје. Или, како Јонеско каже: “Разум је лудило јачег”. И у том лудилу јасно видите да ненормално одједном постаје нормално, немогуће - могуће, оно што је недоказиво доказује се… одрживо је оно што је неодрживо, глупост се приказује као луцидност... то је одавно већ постао жанр који ми овде живимо, али и савремени свет све више.

* ГЛAС: Београдска премијера била је у јуну. Колико су се реакције публике разликовале од оних у Лондону?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Генерално су биле сличне… (ако изузмем неколико реченица београдских “критичара”, из којих можете сазнати и то да су “Глоб”, Шекспир, и уопште та културна олимпијада у Лондону, обичан јефтини “туризам” и све заједно није вредно неког посебног интересовања - што опет спада у део одговора на ваше претходно питање, о жанру у којем живимо, само са додацима оригиналне српске глупости и нешто злобе)… Међутим представа, срећом, има свој сопствени живот, тренутно је једна од најгледанијих у Београду, увек је распродата унапред, учествује на овогодишњем “Битефу”… тако да је све то заиста велики успех, не само Народног позоришта и Фонда “Лаза Костић”, који су копродуценти представе, већ, на неки начин, и нашег позоришта.

* ГЛAС: Посљедњих сезона углавном режирате у иностранству. Шта позоришној сцени Србије највише недостаје, гдје је њено мјесто у односу на европску и свјетску?

МИЛИВОЈЕВИЋ: То је врло сложено питање… много се ту ствари помешало и сада смо ту где јесмо. Мислим да је наш највећи проблем генерално, у свему, па и у позоришту “недостатак људства”. Све мање је “озбиљних људи”, неки трећеразредни ликови узели су ствар у своје руке, увезали су се неким својим ситним и крупним интересима и читаво друштво, па и позориште, сада личи на њих. Они најбољи или су већ отишли, или се управо спремају, или су се повукли. За сваку озбиљнију промену потребни су квалитетни људи, а њих је, колико видим, врло мало остало. У позоришту, конкретно, људи врло сумњивог укуса, начина мишљења, критеријума, одједном су добили прилику да намећу своје ставове, што је врло опасно, јер позориште, уметност уопште, то је један врло осетљив организам.

Ријалити програми

* ГЛAС: Како коментаришете бројне ријалити програме у којима учествују и многе јавне личности из Србије? Да ли је и популарност тих емисија одраз свакодневице у којој живимо?

МИЛИВОЈЕВИЋ: Управо о томе непрестано и говоримо, само на различите начине и кроз различите теме. Друштво које за културу годинама уназад одваја око један одсто државног буџета и које се у складу са тим развија на потпуно погрешним вредностима, наравно да се претворило у један велики ријалити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.