Reditelj Nikita Milivojević: Nezaboravni aplauzi u “Glob” teatru

Završio sam novu predstavu, (“Životi drugih - pisma sebi”, neku vrstu autorskog projekta nastalog na osnovu različitih dokumentarnih materijala, ispovesti i sl.), koja je istovremeno i početak nečega novog za mene. Naime, odlučio sam da napravim sopstvenu pozorišnu grupu, upravo da bih izbegao sve ovo o čemu govorimo. To je nekakav pokušaj da se uspostavi jedan novi pozorišni model, u koji mogu da verujem i za koji mogu da se borim.

Rekao je to za “Glas Srpske” istaknuti srpski reditelj Nikita Milivojević, koji je režirao i Šekspirov komad “Henri VI”, čija je premijera bila u Londonu, kada se prvi put u “Glob” teatru čuo srpski jezik. On objašnjava da osnivanje pozorišne trupe ima poseban značaj.

- Istovremeno, na neki način, to je i promena strategije: pomalo gerilska varijanta u odnosu na sistem! Mada, sigurno neću pogrešiti ako kažem kako je to i ostvarenje jednog sna, u smislu da je manje-više želja svakog reditelja da ima “svoje” pozorište, kao mesto gde ćeš biti veran sebi - rekao je Milivojević.

* GLAS: Sa kakvim emocijama ste doživjeli premijeru u Londonu i koliko ste bili ponosni na činjenicu da srpska predstava igra u jednom takvom uglednom teatru?

MILIVOJEVIĆ: Prvo moram odmah na početku da kažem da zahvalnost za ovaj projekat pre svega dugujem svojoj koleginici Marini Apostolović sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, jer mi je ona prva skrenula pažnju na sve ono što će se dešavati u Londonu, u tom trenutku ona je bila predsednik Fonda “Laza Kostić” i imala je kontakt sa “Glob” teatrom. Dalje je sve manje-više išlo onako kako to obično biva u pozorištu… Verujem da nije teško pretpostaviti šta reditelju može da znači kada ga neko pozove i predloži mu da režira Šekspira, ima premijeru u “Glob” teatru… To je nešto zaista veliko, jer Šekspirov “Glob” je za sve nas koji se bavimo pozorištem nekakvo “mitsko” mesto. Ako jednom budem pravio “listu” najuzbudljivijih stvari koje su mi se desile u pozorištu, onda će premijera u “Globu” biti sigurno u samom vrhu. Takve reakcije publike, aplauz na kraju predstave, a onda i kritike u engleskim novinama posle premijere reditelj može samo da poželi.

* GLAS: U koji žanr biste smjestili predstavu koja bi govorila o Balkanu danas?

MILIVOJEVIĆ: Verovatno u nekakav apsurd… Neko je rekao da ma koliko dara za apsurd pisac kod nas (ili šire na Balkanu) imao, nemoguće je smisliti nešto što se neće dogoditi... Sopstvena stvarnost nas uvek potuče do nogu. Kod mene, inače, godinama već postoji jedno konstantno osećanje apsurdnosti sveta, koje kao nekakav talog prepoznajem u mnogim svojim predstavama. U stvari to je više nešto kao jedno snažno osećanje odsustva smisla, kako u svakodnevnom životu tako i šire. Pretpostavljam da je to pre svega zbog toga što u našoj sopstvenoj stvarnosti postoji čitava jedna dimenzija života koja je nadrealna (apsurdna) i koja podrazumeva neverovatne kontraste. Uopšte nedostatak smisla, mislim da je postao sveopšti problem, ne samo našeg društva već mnogo šire. A kada smisao nestane, ostaje prazan prostor, koji onda obično ispunjavaju razne besmislene pojave, reči, ljudi, besmislene ideje. Ili, kako Jonesko kaže: “Razum je ludilo jačeg”. I u tom ludilu jasno vidite da nenormalno odjednom postaje normalno, nemoguće - moguće, ono što je nedokazivo dokazuje se… održivo je ono što je neodrživo, glupost se prikazuje kao lucidnost... to je odavno već postao žanr koji mi ovde živimo, ali i savremeni svet sve više.

* GLAS: Beogradska premijera bila je u junu. Koliko su se reakcije publike razlikovale od onih u Londonu?

MILIVOJEVIĆ: Generalno su bile slične… (ako izuzmem nekoliko rečenica beogradskih “kritičara”, iz kojih možete saznati i to da su “Glob”, Šekspir, i uopšte ta kulturna olimpijada u Londonu, običan jeftini “turizam” i sve zajedno nije vredno nekog posebnog interesovanja - što opet spada u deo odgovora na vaše prethodno pitanje, o žanru u kojem živimo, samo sa dodacima originalne srpske gluposti i nešto zlobe)… Međutim predstava, srećom, ima svoj sopstveni život, trenutno je jedna od najgledanijih u Beogradu, uvek je rasprodata unapred, učestvuje na ovogodišnjem “Bitefu”… tako da je sve to zaista veliki uspeh, ne samo Narodnog pozorišta i Fonda “Laza Kostić”, koji su koproducenti predstave, već, na neki način, i našeg pozorišta.

* GLAS: Posljednjih sezona uglavnom režirate u inostranstvu. Šta pozorišnoj sceni Srbije najviše nedostaje, gdje je njeno mjesto u odnosu na evropsku i svjetsku?

MILIVOJEVIĆ: To je vrlo složeno pitanje… mnogo se tu stvari pomešalo i sada smo tu gde jesmo. Mislim da je naš najveći problem generalno, u svemu, pa i u pozorištu “nedostatak ljudstva”. Sve manje je “ozbiljnih ljudi”, neki trećerazredni likovi uzeli su stvar u svoje ruke, uvezali su se nekim svojim sitnim i krupnim interesima i čitavo društvo, pa i pozorište, sada liči na njih. Oni najbolji ili su već otišli, ili se upravo spremaju, ili su se povukli. Za svaku ozbiljniju promenu potrebni su kvalitetni ljudi, a njih je, koliko vidim, vrlo malo ostalo. U pozorištu, konkretno, ljudi vrlo sumnjivog ukusa, načina mišljenja, kriterijuma, odjednom su dobili priliku da nameću svoje stavove, što je vrlo opasno, jer pozorište, umetnost uopšte, to je jedan vrlo osetljiv organizam.

Rijaliti programi

* GLAS: Kako komentarišete brojne rijaliti programe u kojima učestvuju i mnoge javne ličnosti iz Srbije? Da li je i popularnost tih emisija odraz svakodnevice u kojoj živimo?

MILIVOJEVIĆ: Upravo o tome neprestano i govorimo, samo na različite načine i kroz različite teme. Društvo koje za kulturu godinama unazad odvaja oko jedan odsto državnog budžeta i koje se u skladu sa tim razvija na potpuno pogrešnim vrednostima, naravno da se pretvorilo u jedan veliki rijaliti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.