РЕЦЕНЗИЈА “The Chestnut Man”(2021): Језиви покољ у сјенци кестена

Бранислав Предојевић 13.10.2021 09:01

Данска провинција крајем осамдесетих, локални полицајац добија обавјештење о одлуталим кравама са забачене фарме. Рутинска провјера открива крвави покољ свих чланова фармерове четворочлане породице, а полицајац у подруму проналази двоје усвојене дјеце у шоку од мучења и злостављања, окружене фигурама Кестенка, фолклорне данске дјечије играчке од плодова кестена, да би потом непознати нападач убио с леђа и полицајца.

Слиједи рез на Данску садашњице и док камера прати идиличне јесење пејзаже сјеверњачких шума и лијепо уређених квартова Копенхагена, само неколико нота дјечије пјесме о Кестенку, одједном мијењају перспективу гледаоца и добијамо злокобну атмосферу страха и напетости као створену за кримић у маниру скандинавске школе. “Нетфликсова” мини-серија од шест епизода “The Chestnut Man” или у нашем преводу “Кестенко”, у ствари и јесте нордијски кримић и то врхунски, у сваком погледу.

Од добро постављеног заплета око злочина, преко сјајно написаних ликова и одличне глумачке подјеле до савршене атмосфере стално тињајуће клаустофобичне напетости, све је мање или више, мајсторски посложено у маниру расне крими-трилер серије.

Име аутора Сорена Свеиструпа, сценаристе који је стајао иза чувеног серијског класика “The Killing”, донекле објашњава упечатљивост утиска, који његов нови рад оставља на гледаоца.

Мајстор свог заната, већ поменутим крвавим уводом шокира гледаоца и поставља адреналинску листу на врло висок ниво. Потом, убацује брутално убиство жене, коју проналазе на игралишту иза куће, свезану, одсјечене шаке и убијене ударцем у око, да би увео полицијски пар инспекторицу Нају Талин и њеног невољног колегу Марка Хеса, на први утисак нефункционални женско-мушки тандем, који испоставиће се, једино што добро раде у животу јесте њихов полицијски посао.

Убиства се полако нижу, уплиће се и политичка позадина кроз повезаност са министарком данске владе којој је кћерка нестала у сличном злочину, мистериозни убица се поиграва са полицијом, не види се веза између жртва, осим поменутих фигурица од кестена, које се појављују на сваком мјесту злочина, док притисак јавности све више расте. И ако видите директну сличност са “The Killing”, у праву сте сте. Сорен ауторски не одступа од своје филозофије емотивно “оштећених” полицајаца у мутној атмосфери кримића и трилера са политичком позадином, уз женско-мушку подјелу полицијских партнера уплетених у истрагу злочина, док се у бекграунду полако откривају прљаве тајне, на први поглед идиличних сјеверњачких демократских заједница. Убица без лица који оставља лутке од кестења поред искасапљених жртава, испоставиће се мрачни је подсјетник да се у сваком рају крије нешто што би сви најрадије заборавили или сакрили.

Режисер и косценариста Микел Скоруп вјешто користи предности тако постављеног текста, додајући из епизоде у епизоду нови слој мистерије, динамике и напетости, у комплексној игри на релацији злочинац-полиција-политика, уз маестрално ухваћену атмосферу, како вјешто употребом камере, тако и савршено постављеном сценографијом и пажљивим дозирањем звука и музике.

Додатна погодност за ауторе јесте и одлична глумачка екипа, посебно Даница Ћурчин и Микел Бое Фелсгард у главним ролама, који без грешке тумаче своје ликове. Даница као инспекторка Талин, самохрана мајка разапета на релацији породица - посао и Фелсгард као Интерполов инспектор Хес, којег опсесивно прогони губитак жене и дјетета утичући на његово расуђивање.

Из тих разлога истрага за њих није само обављање дужности, него и начин да се изборе са сопственим опсесијама, покушавајући да сачувају здрав разум, сопствени живот и да побиједе у временској трци за немилосрдним убицом. Оно што квари савршен утисак у вези са серијом “The Chestnut Man” јесте помало траљав и збрзан расплет у посљедњој епизоди, гдје се дешава превише унутрашњих “јефтиних” нелогичности и “већ виђених” момента из неких других крими-сага, што нажалост прилично одскаче од ове до тада перфектно постављене приче.

То се донекле може оправдати чињеницом да је књижевни предложак био Соренов ауторски првенац и да му је тада можда недостајало искуства, а данас самокритичности да поправи властите грешке у ТВ реализацији, што је штета, јер би крајњи резултат био упечатљивији. Ипак, не треба гајити читалачко-гледалачке предрасуде, већ отвореног ума приступити гледању још једног телевизијског бисера са далеког сјевера, испоставља се, посљедњих деценија неисцрпног златног рудника за жанр кримића. Да мало слободније парафразирамо, незаборавни Лазин цитат из филма “Лепа села”: “Како је код вас у Скандинавији? Ладно, је л' да? Али зато кримићи, је…га”!