РЕЦЕНЗИЈА “Old Henry” (2021): Завежи и пуцај

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА “Old Henry” (2021): Завежи и пуцај

Појава сваког вестерна у модерној кинематографији догађај је вриједан пажње, а када је у питању одличан филм попут остварења “Old Henry”, талентованог режисера и сценаристе Потсија Понциролија, то се претвара у праву радост за очи љубитеља овог у биоскопима све мање присутног жанра.

Вођен намјером да снима вестерн и ништа више нити мање од тога, избјегавајући замке трендовске друштвене ангажованости и јефтине психоаналитике како би се додворио фестивалским жиријима, Понцироли свој филм сигурно води од почетка до краја, у жанровском маниру најбољих занатлија вестерна попут великана Сема Пекинпоа и Клинта Иствуда или скрајнутих мајстора Б продукције попут Дона Зигела или Монтеа Хелмана.

Једноставна, али у овом случају крајње функционално постављена прича о усамљеном фармеру удовцу Хенрију, који живи са сином у пустоши Оклахоме почетком 20. вијека избјегавајући остатак свијета док свијет не стигне до њега у виду рањеног бјегунца, торбе пуне новца, и убилачки расположене потјере, уз помоћ упечатљиве режије, сјајног глумачког доприноса, те беспријекорне камере и музике, претворена је у прави нискобуџетни драгуљ овогодишње продукције.

Понцироли без журбе и одмјерености ради на стварању споротињајуће напетости, испрекидане повременим моментима крвавог насиља и мрачног хумора, док му прелијепа камера, са упечатљивим широким кадровима камермана Џона Матисјака и савршеном употребом музике Џордана Ленинга, помаже да изгради савршену визуелну кулису за катарзично финале.

Добра ствар је што се на тој позорници у главној роли налази фантастични Тим Блејк Нелсон, који своју репутацију искусног епизодисте у овом вестерну претвара у школски час одмјерене и упечатљиве глуме, док му остатак екипе са увијек поузданим негативцем Стивеном Дорфом на челу једнако упечатљиво асистира. “Old Henry” је добро темпирана и задивљујућа прича која се бави преиспитивањем митова Дивљег запада на умору епохе, без вишка патетике и распродаје носталгије.

Потсијев главни јунак, човјек који је живио од пиштоља, а потом остатак живота провео покушавајући да побјегне од таквог начина живота кроз сакривање и бјежање од истине, на крају схвата да се живот не може провести у лажи, већ да се понекад, једноставно речено, језик мора завезати и потегнути оружје без обзира на посљедице.

Ова старински постављена вестерн прича, донекле модернизована количином бруталности у приказу насиља и мрачном фаталистичком атмосфером, јесте елегија о једном умирућем, индивидуалистичком жанру у добу конформизма и униформисаности, али она од тога и не бјежи, досљедно се држећи постулата филмског жанра о људима који стоје иза својих одлука и дјела по цијену живота.

Укратко, неочекивано филмско изненађење године које храбро преиспитује мрачну стварност иза жанровских икона вестерна, истовремено им одајући бруталну, али крајње искрену посвету.

Оцјена 5

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана