РЕЦЕНЗИЈА “Нож у леђа 2: Стаклени лук”: Веће, богатије и лошије

Улазак стриминг дива у продукцију франшизе са импресивном цифром од 400 милиона долара за откуп права и дистрибуцију показао се истовремено као и добар и лош потез за Џонсонов филм.

Евидентно је од првих кадрова да је “Стаклени лук” богатији филм у односу на први дио, како продукцијски тако и креативно, у смислу да је сама прича слојевитија и компликованија, а да је филм постао већи и богатији показује и промјена раскошних локација и звјездана глумачка постава. Ипак веће и богатије не значи увијек и боље, прије свега јер је оригинални “Нож у леђа” публику привукао интелигентном, напетом и духовитом реконструкцијом поджанра тзв. њходунит (ко је убица) кримића, као контратежом испразним и спектакуларним блокбастерима, али и мрачним и тешким арт-хаус драмама, што се показала као успјешна кинематографска тактика, награђена истовремено добром зарадом и “Оскаром” за сценарио, док његов наставак у одређеним моментима напушта правила формуле која му је осигурала успјех и прави непотребне креативне грешке.

“Стаклени лук” јесте већи, дужи и сценаристички постављен тако да има више преокрета, али док се радња првог филма одвија у скоро камерној форми истраге убиства на једној локацији, градећи напетост, забавном и динамичном међуигром главних ликова на челу са детективом Беноа Бланом (Данијел Крејг), ова се сели након неколико америчких локација на сунцем окупано острво у Грчкој уз бројне флешбек повратке у прошлост, што је накупило трајање од 140 минута.

Режисер Џонсон забавља публику бројим камео улогама Итана Хоука, Хјуа Гранта, Серене Вилијамс и других славних фаца, док се око Крејга, као најпознатијег свјетског детектива, поново врти импресивна глумачка екипа Џанел Моне, Едвард Нортон, Кејт Хадсон, Дејв Батиста, али како филм одмиче, постаје примјетније да је узбуђења све мање, прије свега јер Џонсон боље режира него што пише и то је у овом филму уочљивије.

Његов сценарио доводи Блана сплетом случајних околности (које наравно нису случајне) у позицију да истражује убиства на “забави са убиством”, коју је организовао технолошки милијардер Мајлес Брон (Едвард Нортон) који је окупио пријатеље из младости прије успјеха (бивша манекенка, политичарка, инфлуесер) за оно што је требало да буде тријумфални шоу милијардера, а који се претвара се у низ стварних убиства иза којих стоји непознати починилац, а сви присутни имају и превише разлога да се ријеше пријатеља са вишком новца.

Генијални Блан постепено и упорно рјешава низ загонетки, али му Џонсон својим исфорсираним преокретима квари истрагу мијењајући перспективу, оног што смо до тада гледали на екрану. У прве двије трећине филма то функционише солидно, прије свега због импресивне глумачке игре и динамичне режије и монтаже, али у финишу ове компликације које су саме себи сврха постају мало иритирајуће по здрав разум саме публике. Оригинал је речено имао боље и комплексније написане ликове и бољи глумачки ансамбл који је мајсторски сложену причу учинио функционалном и логичном до сјајно постављеног расплета истраге, док нас је у наставку расплет истраге и поред визуелне спектакуларности оставио равнодушним, јер смо већ избомбардовани са превише преокрета и лажних чињеница.

Можда је пријатно гледати како се Крејг забавља за све паре у роли симпатичног и стилизованог детектива Беное, након напуштања велике Бонд франшизе, такође је лијепо на моменте гледати духовиту класну сатиру и раскошне глумачке портрете “сиротих малих богаташа”, али никако није добро у оваквом кримићу бити равнодушан када сазнате ко је убица. Једноставно речено, неко је у неком тренутку омануо у свом послу, а по свему судећи то је био човјек који је преузео кључне дужности сценаристе и режисера, иако му ова друга, судећи по овом филму, боље лежи.

Оцјена 3

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.