РЕЦЕНЗИЈА: “MIlkshake Gunpowder”(2021): Слатка, али не баш здрава пуцачина

Бранислав Предојевић 28.07.2021 09:00

Када видите наслов новог филма израелског режисера, егзотичног имена Навот Папушадо, “MIlkshake Gunpowder”, који би се преведено на српски језик могао разумљивије назвати “Барутни шејк или Шејк од барута”(а не ступидно “Метак и милкшејк”, како јесте), прилично је јасно сугерисано шта нас очекује у њему. Узимајући у обзир да је ријеч о аутору, чији је филм “Big Bas Wolves”, велики Квентин Тарантино прогласио најбољим филмом 2013. године, све је речено о његовом режисерском стилу и естетици.

Откачени заплети и бизарни ликови, напета и фуриозна акција, хектолитри крви и киша метака, духовите реплике и бритки дијалози директно асоцирају, како на Тарантина, тако и на ауторску поетику филмова из “Џон Вик” серијала и његових раних претеча попут радова режисера из поджанра “херојског крвопролића”: Џона Вуа, Гарета Еванса и Дага Лимана. Очекивано, свега овог Папушадо се придржава и у свом новом пројекту, рађеном за “Нетфликс”, само што је одлучио да му дода наглашену ноту феминистичког-породичног штиха испричану кроз однос неколико генерације жена плаћених убица које раде за мистериозну организацију под именом “Фирма”.

Једна од њих је Сем, кћерка, која је кренула мајчиним стопама, иако је као дијете доживјела разочарење када је њена мајка изабрала посао умјесто насљеднице, друга је управо поменута мама Скарлет, која је одлучила исправити грешке из младости. Ту је једна дјевојчица Емили, сироче које се нађе под заштитом Сем, њене три тетке “библиотекарке” Меделин, Флоренс и Ен Меј, које су одгајала нашу хероину учећи је борбеним техникама и кориштењу оружја, осветољубиви ирски мафијаш Мекалистер, који тражи освету за смрт сина и Натан, аморални директор “Фирме”, који се одрекао сопствене штићенице, наравно из вишег пословног интереса.

Иако вам ово звучи сулудо, у праву сте, јер сценарио који је радио Папушадо уз сарадњу Еудом Лавским јесте сублимат клишеа акционог жанра, плус поменута активистичка “женска” нота и стилизована ретро атмосфера, који функционише у складу са радном филозофијом Џона Вуа: “Да прича служи само као повезница између акционих сцена”. Проблем је што је у овом случају, чак и тако једноставно постављена прича, толико излизана да изазива благ осјећај досаде уз јаку жељу за премотовањем филма док чекате да крене још једна фуриозна акција, која је, треба признати визуелно стварно спектакл за очи.

Свеједно је да ли се обрачуни дешавају у куглани или у библиотеци или болници, филм у тим моментима савршено “ради посао” у забавном, откаченом и иноватном стилу, проблем је што два сата треба попунити и моментима без пуцњаве или туче. У моментима док се Нават држи ироничног хумора, то некако и пролази, али кад крену драмски моменат, тешко је задржати пажњу на екрану, док јунаци прилично рутинерски изговарају неубједљиве “дежа ву” реченице, познате из стотине филмова сличне тематике. Ствар би могле спасити надахнуте глумачке креације, али Карен Гилијан као главна хероина Сем, једноставно нема ни капацитет нити шарм, једног Кијану Ривса или Чоу Јун Фата да изнесе филм на својим “женским” раменима, док споредне улоге варирају од одличних рола попут ветеранки Карле Гугињо и Мишаел Јен или младе Кло Колемен, до просјечних наступа Лене Хејд и Анђеле Басет.

Да буде горе, мушки дио екипе Пол Ђиамато, Ралф Инесон или Адам Нагитс, далеко боље ради свој дио посла, али то никако није препорука за остварење, које жели бити ултимативни женски акциони филм, рађен у складу са “поњер гирл филозофијом” за 2021. годину.

Овај шејк смућкан од фуриозне пуцачине, просјечног заплета, неуједнечених глумачких наступа и ненадахнутог феминизма, у складу са укусом овог слатког, али не претјерано здравог напитка, на моменте освјежава, али га брзо заборављате након конзумирања. Да Папушадо зна и да може боље, довољно свједоче маестрални акциони моменти у овом пројекту, наравно одгледани уз “fast forward” опцију на телевизору.