РЕЦЕНЗИЈА “Крстарење џунглом” (2021): Насукани на спруду похлепе

Бранислав Предојевић
РЕЦЕНЗИЈА “Крстарење џунглом” (2021): Насукани на спруду похлепе

Почетна рачуница, коју су направиле главешине студија “Дизни” око филмског пројекта “Крстарење џунглом”, посматрано из њихове увијек комерцијалне перспективе била је потпуно оправдана и јасна. Зарадили смо огроман новац екранизацијом тематског парка “Пирати са Кариба”, зашто то не поновити са екранизацијом сличне приче из још једног тематског парка, овог пута авантуристичког садржаја.

Када већ имамо готову и популарну причу о авантури у егзотичним џунглама Амазоније, мало је модернизујемо, доведемо најкомерцијалнијег мушког глумца данашњице попут рецимо Двејна Џонсона, нађемо одличну карактерну глумицу да му парира као што је Емили Блант, као равнотежа између њих служи комични лик талентованог енглеског комичара Џесија Вајтхола, убацимо једног гротескно злог лика у роли сјајног Џесија Племонса, додамо једног епски трагичног негативца попут мрачног Едгара Рамиреза, те обезбиједимо раскошни буџет од 200 милиона долара да се направи спектакуларни блокбастер хит у “Дизни” стилу.

Ипак, рачунице су једно, а готови филмови нешто сасвим друго, јер се њихова авантура у џунгли на крају спектакуларно насукала на увијек опасним спрудовима биоскопске похлепе. Филмови су још умјетност и не постоји сигурна формула да се направи добар филм и сигуран хит, без обзира на то колико имате способне и скупе маркетинг-адвертајзинг стручњаке, велике глумачке звијезде и још већи буџет. И то се у филму “Крстарење џунглом”, нажалост види у његовом највећем дијелу трајања, пошто стратегија бизнисмена који стоје иза њега, дословно потапа сваку жељу умјетника да се изађе из оквира строго зацртаног пословног плана.

Прије свега, грешка је направљена у самом сценарију, који су писала чак тројица аутора Мајкл Грин, Глен Фикара и Џон Риква, али у овом случају квантитет аутора није дао квалитет, већ неувјерљивост и прекомпликованост, како на нивоу заплета, тако и на нивоу карактеризације. Капетану малог брода Френку Волфу (Џонсон) улази у живот  храбра истраживачица Лили Хафтон (Блант) у пратњи свог брата. Она долази из Лондона и наговара га да крену дивљим и непредвидивим Амазоном у потрагу за магичним дрветом које може исцијелити све, али се и окренути против добра уколико падне у руке погрешних људи. Да ова почетна прича има јасан ослонац на златно доба авантуристичког филма и литературе, довољно говори и временски оквир радње филма смјештен у 1916. годину, док је мапа наше планете још имала бројне неистражене тачке. И да буде боље, док остаје у оквирима класичне авантуре и њеног вјечног лајтмотива “случајна дружина у потрази за благом”, прича овог филма функционише без већих проблема, али када се на базичну основу синопсиса почињу додавати нови сценаристички слојеви кроз комичарске, мелодрамске, друштвено ангажоване (екологија, хуманизам) и политички-коректне референце (сладуњав штих хомосексуализма и феминизма), првобитни заплет бива потопљен под вишком приче. Нажалост, иначе сасвим занатски коректан, али овдје недорастао задатку режисер Жаиме Колет-Сера, није успио из тако хаотичног сценарија да извуче најбоље моменте, већ се и сам заплео у његову бујност, па је након предугог увода услиједио млак и неувјерљив расплет, који вас дословно остави равнодушним. Тачније речено, режисер се дословно изгубио у прашуми бомбастичних ЦГИ ефеката, збрканог и гломазног сценарија и неувјерљиво одиграних ликова.

Можда је Џонсон најплаћенија акциона звијезда данашњице и понекад солидан глумац уз одговарајући материјал (серија “Играчи”), али његова драмска и комичарска хемија са главном партнерком Емили Блант најбоље се може описати појмом трагикомично. Да будемо јаснији, нема је уопште, и то се јасно види током цијелог филма, јер скоро сваки споредни глумац од Племонса преко Мартинеза до Вајтхола дјелује увјерљиве на екрану од главног хероја, а то није никако добра препорука за овакву врсту филмова. Можда су у “Дизнију” имали намјеру да овим ултрамодернизованим спојом “Пирата са Кариба” и “Индијане  Џонса” у атмосфери “Афричке краљице” и “Хатарија”, оживе жанр авантуристичког филма за трећу деценију 21. вијека, али нити је Џонсон глумачки калибар Џонија Депа или Харисона Форда, нити је Колет-Сера као режисер близу генијалности Џона Хјустона и  Хауарда Хокса. У овом случају, они су били само добро плаћени службеници  у реализацији једне промашене и преамбицозне идеје великог студија, која можда и оствари свој главни циљ и на крају заради велик новац, али је у историји седме умјетности, нико неће запамтити по било чему вриједним пажње.

 

Оцјена 1

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана