РЕЦЕНЗИЈА: “Индиго кристал”: У ритму српског асфалта
У модерној српској кинематографији у посљедње вријеме полако стасава млада режисерска генерација која не мари превише за комерцијалне или фестивалске трендове, већ ствара филмове властитим стилским рукописом, мајсторски користећи жанровске обрасце биоскопског филма и претапајући их са необузданом поетиком инди филмова у аутентичан кинематографски израз личних ауторских преокупација.
Један од тих умјетника јесте талентовани режисер и сценариста Лука Михаиловић који је својим првенцем “Индиго кристал” искористио базични материјал неколико жанрова, од кримића преко мелодраме до социјалне драме, у уникатан ауторски израз, који јасно и гласно пулсира у ритму српског асфалта. Огољеног визуелног израза (додатно потцртаног сјајном црно-бијелом фотографијом и екстатичном треп/хип-хоп музиком бенда “Црни Церак”) Лукин филм вози, рјечником његових антијунака, на гасу до даске, док он архетипску причу о повратнику из затвора у окружење које га је и одвело у затвор претвара у митску причу о злочину, казни и болном искупљењу.
Филм, чија је радња смјештена у режисеровом родном Шапцу, има једноставну причу која прати 30-годишњег Вука (одлични Миодраг Радоњић), који излази из затвора на условну слободу и настоји да се асимилира у друштво. Међутим, бивши живот га прати у стопу, што због притиска старих шефова, данас, наравно, угледних бизнисмена, тако и због сопствене жеље да Зизија (једнако одлични Денис Мурић), брата свог најбољег друга Тошкета који је извршио самоубиство, извуче из свијета улице и пронађе унутрашњи мир за наставак нормалнијег живота.
Јасно је, наравно, да у овако судбински постављеној причи нема лаког излаза за Вука и клинце за које је он ходајући идол, иако је њему још у ћелији постало кристално јасно да је он само тешки губитник српског криминалног сна и да су му у животној партији подијељене јако лоше карте, али да се партија мора играти до краја. Ипак, Михаиловић не дозвољава да његова прича склизне у социјалну артхаус патетику о “тешким посљедицама рата и малих плата” или рутинерску експлоатацију крими/трилер/комедија образаца, већ у први план ставља јаке ликове, одлично гради њихову интеракцију и беспријекорно диже темпо силазне спирале уличног насиља, које може завршити на само један начин - у још већем насиљу.
“Индиго кристал” вјешто комбинује европске утицаје натуралистичког кримића попут утицајног данског ремек-дјела “Дилер” (режија Николас Виндинг Рефн) или култне француске крими-драме “Мржња” (режија Метју Касовиц) са холивудским утицајима попут Џона Синглтона, Квентина Тарантина и Мартина Скорсезеа у аутентичан филмски стил, који јесте дубоко укопан у мрачну стварност српског друштва, али је једнако тако и разумљив у гето квартовима САД или фавелама Бразила и Мексика.
Михаиловићева сценаристичка формула је минималистичка и добро позната кроз историју кинематографије: насилно окружење, губитнички антијунак и болна катарза за финале, али се њена базична предвидљивост уз надахнут рад комплетне екипе, од режисера преко глумаца до техничке екипе, претворила у нешто што не само да надмашује почетне намјере аутора већ и показује у ком смјеру би требало да иде српски филм, ако жели пронаћи излаз из досадних фестивалских трендова и привући публику у биоскоп на поштовања вриједан начин.
Оцјена 4
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
